Lik iz crtaca..
Nikada nisam imala omiljeni lik iz crtanog filma.
Možda zato što sam sama po sebi pomalo crtani film, pomalo cirkus, a ko zna, možda i nekakav junak.
Nikad se ne zna.
Moralo je da prođe skoro pedeset godina.
Moralo je da se život preko noći promeni.
Morala sam da ostanem sama sa svojim klincima.
Tek tada sam pronašla jednu verziju sebe.
Nekoga ko je sve vreme bila tu.
Strpljiva, tiha i nenametljiva.
Čekala je.
Još uvek ne znam šta je tačno čekala, niti šta je dočekala.
Važno je samo da sam ju pronašla.
Da sam ju probudila.
Sada se polako zajedno razbuđujemo.
Dan po dan.
Korak po korak.
U neke nove avanture.
Zajedno.
Ćutljiva ja…
i ova druga, tvrdoglavo brbljiva ja..
Evogac..
E ovakoc..
Toliko što se tiče slika mog pokojnog supruga, naših uspomena zabeleženih fotografijama i svega što ste do sada mogli da vidite, videli ste.
Ono što je ostalo, ostaje našoj deci i meni. Za uspomenu..
A najviše ostaje u mojoj glavi, ono što nigde nikada nije zabeleženo.
Možda ponešto nekada i napišem, pa pročitate… ali slike više ne.
Jednom čovek mora da preseče.
Ja sam odlučila da je to sada.
Život ide dalje..
Nije ni stao, samo je ubrzao slike i misli u mojoj glavi.
Tamo će i nastaviti da žive.
Na haos u svojoj glavi sam već navikla.
Ne dao Bog da me neko ozbiljno analizira… ne mogu ni da zamislim kako bi mu bilo. Ne verujem da postoji toliko jak stručnjak.
Elem… ostajte dobri.
Posebno vi koji ste poštovali našeg tatu Vitu i kojima je bio drag.
A kako naše Luče kaže: „Mama, moramo da se smejemo.“
Mama nekad počne i na silu… ali onda se smeh otme sam, iskreno i od srca.
Ne pamtim kada sam se sa njima smejala kao danas.
Volem vas..
Upokojeni..
Od malena sanjam upokojene…
Samo nekolicini sam to priznala.
Vidim ih u snovima, znam da su otišli, oni znaju ko sam, ali me ne primećuju.
Ja sam tu samo kao posmatrač..
Tiho, neopaženo, između senki i svetla.
Nikada nisam sanjala one koje volim, ni sestru, ni babu, ni tetke, ni Tinu…
Nikada.
A toliko sam želela…
Kao dete, do svojih šest ili sedam godina, ponekad bih predvidela događaje, ali to je nestalo spontano.
Ostali su samo upokojeni u snovima…
Vremenom su se snovi proredili.
Sada moraju biti „pogodni“ uslovi za njih: velika vrućina, jak umor, tišina…
Svako toliko neko mi javi da je sanjao Vitu… Ljubomorna sam.
Toliko mi nedostaje, a njega nema…
Samo par sekundi… barem s leđa…
Na mene si zaboravio brzo…
Otišao si na lepše, mirnije…
A zar je toliko teško, u ovoj frci, u toj košnici misli u ovoj mojoj ludoj glavi samo na tren projektovati tvoj lik??
Gledam slike svaki dan..
Zasto te u snovima nema????