Prijatelji za koje nisi ni svestan da ih imaš…

Naš tata Vita imao je sedam drugara još iz detinjstva. Razlika među nekima bila je tek godinu dana. Zajedno su išli u školu, odrastali, momčili se, prošli kroz teška vremena krize i ratova, ženili se, kumovali jedni drugima… i nastavili kroz život, zajedno.

Sa nekima se viđao češće, sa nekima ređe, ali su uvek bili tu jedni za druge. Svi u istom selu.

Svi svoji.

U poslednje vreme, jednog je nekako izdvojio. Voleli su iste stvari, delili iste navike, iste poroke. I svaki put kada bi mi rekao da ide kod njega, ili da ga je on zvao… ne mogu da opišem tu mešavinu besa i ljubomore u meni. Ljubomore, jer bi sve ostavio i odmah krenuo. Besa, jer sam znala kako će se ti njihovi susreti završiti.

A onda, kada je došlo ono „stani-pani“… opet je njega zvao. On ga je vozio kod doktora. Njega je poslednjeg video. Sa njim je poslednji put, onako ljudski, izdivanio…

Njegovu ženu poznajem još iz školskih dana. Nikada nismo bile bliske, osim kroz porodična viđanja. Nismo slične, nemamo ista interesovanja, ali smo uvek znale lepo da se ispričamo… iako retko.

A onda, od dana kada je Vita otišao, oni su tu.

Svaki dan.

Svaki dan poziv.

Svake nedelje popodne, kod nas.

Deca su ih zavolela. Luka često spominje tatinog druga, koji je sada postao njegov veliki drug. Sonja se ne odvaja od tete koja dolazi. To je iskrena, čista dečija ljubav… ali verujem, podjednako iskrena i sa njihove strane.

I svaki put kada ih vidim ili čujem, progutam knedlu. Setim se koliko sam nekada mrzela trenutak kada Vita pomene njegovo prezime…

Danas bih najradije samu sebe za to pojela.

Ostali su tu kada nam se svet srušio.

Zagrlili su nas umesto Vite.

Pokazali da ljubav ne prestaje smrću.

Verujem da ih je Vita izabrao, znajući da ćemo uz njih moći da stojimo.

Hvala im što ga i dalje žive kroz brigu, ljubav i prisutnost.

Jer pravi prijatelji ne odlaze kada ode onaj koji ih je spajao.

Oni tada tek pokažu ko su.

I zato znam,

Vita nije otišao.

Samo je svoje srce podelio na više njih…

da ga mi nikada ne izgubimo.

Hvala čika Đ. i tetka I.