Stigle su šljive…

Stigle su i šljive. Ja ih obožavam.

Pored dece i mene, Vita je najviše voleo gomboce. Svaka komšinica ili prijateljica koja je to znala, kad god bi ih pravila, odvojila bi nekoliko i donela njemu. To je bila jedna od onih malih pažnji koje se ne zaboravljaju.

A ja… ja ih nikada nisam volela. Ni da ih pravim, ni da ih jedem.

Pre neki dan Maša je, sasvim spontano, pred tetka Ivanom rekla:

„Znaš, tata je mnogo voleo gomboce. Ja ih više neću jesti. Nema tate… nema ni gomboca iz komšiluka.“

U toj jednoj dečjoj rečenici stalo je više tuge nego u mnogim dugim razgovorima.

Tetka Ivana joj je rekla da će je naučiti da ih sama pravi. I hoće. Nije problem napraviti gomboce. Recept postoji. Nauči se. Umeće se prenosi.

Ali ono što ne može da se nauči jeste kako da ih pravimo, a da ne mislimo na njega.

Nekada me pitaju zašto ih jednostavno ne napravim. Ne umem to ni sebi da objasnim. Nije stvar u testu, krompiru ili šljivama. Nije ni u vremenu koje treba odvojiti.

Stvar je u tome što bi oni bili tu, na stolu. A njega ne bi bilo.

I baš zato me sada, možda više nego ikada, nerviraju.

Koliko god da pokušavam da u sebi napravim neko primirje sa životom, dovoljne su prve šljive na pijaci, miris kajsija, lubenica na tezgi ili pomen gomboca da se sve to raspadne za nekoliko sekundi. Kao kula od karata koju sruši najmanji povetarac.

Ljudi često misle da tuga dolazi na velike datume. Na godišnjice, rođendane, praznike.

Ne.

Ona mnogo češće dođe kroz sasvim običan dan. Kroz voće koje je stiglo u sezonu. Kroz jelo koje je neko voleo. Kroz dečju rečenicu izgovorenu bez velike namere.

I tada shvatiš da ne nedostaje tebi recept. Nedostaje čovek zbog kog je sve to imalo poseban ukus.

Šljive će proći. Proći će i ovo leto.

Ali postoje ljudi koji zauvek ostanu u svakom godišnjem dobu.