Svetla nedelja

U danima Vaskrsa ne ide se na groblje.

Ne zato što smo zaboravili one koje volimo, već baš suprotno, jer verujemo.

Vaskrs nije vreme tuge.

To su dani radosti, pobede života nad smrću, svetlosti nad tamom..

To su dani kada se ne spuštamo ka grobovima, već podižemo pogled ka nebu..

Naše upokojene ne zaboravljamo..

Nosimo ih u molitvi, u srcu, u svakom “Hristos vaskrse” koje izgovorimo.

Jer ako verujemo u Vaskrsenje, verujemo i da smrt nije kraj.

Zato na groblje idemo tek na Pobusani ponedeljak..

Tada, u miru, bez praznične radosti koja pripada životu, odlazimo da upalimo sveću, da se pomolimo, da se setimo..

Tiho, kako dolikuje..

Vaskrs je za žive..

Za zagrljaje..

Za oproštaj..

Za novu nadu..

A naši dragi koji nisu sa nama, oni čekaju isto to Vaskrsenje, zajedno sa svima nama..

I u tome je uteha.

I u tome je vera.

Hristos vaskrse Vitomire, ljubavi moja..

Vaskrsao je

Vaskrsao je

Hristos je vaskrsao, jeste i biće.

Život je pobedio smrt, svetlost nadjačala je tamu..

Duša mi se raduje, ali boli..

Boli jer voli..

Nedostaješ mi…

Nedostaje mi mnogo toga..

Još uvek se navikavam. Navikavam da nisi tu..

Svaki praznik nas dobro protrese i preispita.

Dobro smo.

Bićemo dobri.

Jer negde između tuge i vere, učim da prihvatim.

Da ljubav ne nestaje, samo menja oblik.

Da ono što je bilo stvarno, ne može da prestane.

Vaskrsenje..

To nije samo sećanje na čudo.

To je obećanje.

Da smrt nije kraj, već prelaz.

Da svi mi, i oni koje volimo, čekamo isti susret u večnosti..

I znam…

I ti čekaš Vaskrsenje..

Kao i svi mi..

U toj veri je moj mir..

U toj nadi je moj spas..

I zato danas biram da verujem još jače.

U susrete koje ne vidimo, ali osećamo.

U zagrljaje koji ne prolaze.

Jer Vaskrs nije samo pobeda života nad smrću,

već i pobeda ljubavi nad prolaznošću..

I dok boli, znam..

Tu si, samo drugačije.

Veliki petak

---

Danas je Veliki petak.
Dan kada zvona ćute..
I kada tišina govori više nego hiljade reči..

Dan tuge..  ali ne bez nade.
Dan kada zastanemo.. Kada se utišamo..
Kada pogledamo u sebe, tamo gde je najtiše, ali i najiskrenije..

Jer danas nije samo sećanje na stradanje.
Danas je podsećanje koliko ljubav može da izdrži.
Koliko može da boli.. i da ipak ostane.

Ovo je trenutak između tame i svetlosti.
Između kraja koji izgleda konačno
i početka koji tek treba da se rodi.

U toj tišini, bez zvona, bez buke,
rađa se vera.
Tiha, nepokolebljiva..

Danas stojimo mirno..
Sa tugom u grudima, ali i sa nadom koja ne nestaje.
Jer znamo da ništa što je iz ljubavi ,nije izgubljeno.

I zato ne očajavamo.
Zato verujemo, čak i kada je najteže.

Jer posle tišine dolazi glas.
Posle tame dolazi svetlost.
Posle stradanja dolazi vaskrsenje.