Iskorak..
Ostavila sam deo sebe tamo gde je i nastao.
Ne zato što moram,
već zato što sam spremna da idem dalje.
U novo sutra.
U susrete koje ne poznajem,
i pobede koje tek dolaze.
Jer shvatila sam, ne nosi se sve sa sobom.
Ne ide sve u isti kofer duše.
Neke stvari ostanu kao trag, kao miris koji te podseti ko si bila,
ali te više ne definiše.
I ne boli me više što nisam ista.
Naprotiv, ponosna sam.
Na svaku pukotinu kroz koju je ušla svetlost,
na svaku suzu koja je isprala strah,
na svaku noć koja me je naučila kako da izdržim sebe.
Sada hodam drugačije.
Ne brže, ne lakše, ali sigurnije.
Kao neko ko zna da pad ne znači kraj,
već samo još jedan dokaz da sam pokušala.
I više se ne okrećem da proverim da li sam ostavila nešto iza.
Jesam. I treba da ostane tamo.
Jer ono što nosim sa sobom sada,
to nisam izgubila.
To sam postala.
Mondeo..
Naša bračna zajednica bila je jedna kuća, jedan novčanik, sve zajedno.
Tako skoro 30 godina. Poslednji auto koji smo kupili nije kupio Vita, nisu ga kupila deca, a nisam ni ja… Kupljen je novcem iz naše kuće.
Kad se nađeš u nekim novim situacijama, saznaš da postoje raznorazne gluposti u ovom našem zakonu i ovoj našoj zemlji. Možda i nisu gluposti, možda i nije samo kod nas, ali su za mene nelogičnost kao i štošta drugo.
Posle smrti našeg tate, sve što je imao, tj. što smo već svi mi imali, ali se vodilo na njegovom imenu, nasledili smo deca i ja ravnopravno. Oni su maloletni i država štiti njihov interes, ne bi li ih rođena mama zeznula i oparila se preko njih prodavši tog Mondea zbog koga sam izgubila živce već po stoti put.
Ako je neko neobavešten, poput mene, samo da znate da Služba za socijalni rad odlučuje da li će mami, u ime dece, dati dozvolu da sama može da proda auto. To traje… traje dok dođete na red, traje dok uzmu iskaz i propitaju i mamu i svu decu stariju od 10 godina, pa onda opet čekate dok dobijete napismeno odobrenje…
A vreme prolazi. Registracija ima rok trajanja, svaki dan smanjuje cenu auta i tako…
Auto je super, da se razumemo. Ima on godina, ali je ispravan i očuvan. Dizel, karavan… Sa njim nismo imali problema. Al’ džaba… Ja još nemam položeno da bih ga vozila, a i kad položim moram čekati da prođu dve godine. A i onda mi ne treba karavan za naše potrebe…
Elem…
Moj Vita je imao kolegu na poslu koga je baš voleo iz njemu znanih razloga. Uvek je lepo pričao o njemu, često znao da ga pomene, sa osmehom. Mogao je dete da nam bude po godinama, ali eto, njemu je nekako pasao.
I tako, setim se ja da je Vita spominjao kako Maći voli da čeprka oko kola, da ih lickа, da jurca, da se razume i svašta nešto. Pozovem momka, jer je, kao i mnogi, nudio pomoć ako mi zatreba a koji se, za razliku od nekih, odmah prihvatio da pomogne.
Došao je Maći pre neki dan po Mondea, odvezao ga, oprao, nalickao, sredio gume posle dugog stajanja, slikao i vratio juče. Dovezla ga je njegova sestra, a ja sam ih sačekala napolju.
Ljudi moji, ja ne mogu opisati osećaj kada sam videla naš auto kako izlazi iz krivine i ide prema svojoj kući… Koliko se srce steglo, pa se uzlupalo… kičma se ispravila, glava uzdigla, da vidim, da vidim pre nego li stigne…
Nikako dočekati.. da vidim Vitu…
Al’ Vite nema.
Samo auto…
Samo gomila metala…
Jedna briga više.
Ako nekome treba auto kao ovaj naš, slobodno mi pišite.
Na prodaju je.
Može bez problema ostati u selu, nema primedbi. 15.03.2026.
8. mart..
Osmi mart nije samo dan za cveće i čestitke.
Nije ni dan za ruže, parfeme i lepe reči.
Osmi mart je dan da se setimo koliko je puta ženama rečeno: „Ne, ti si žena.“
Dan da se setimo neplaćenog rada koji se podrazumeva.
Nepristojnih komentara koje treba da ignorišemo.
Poslova na kojima smo manje plaćene.
Situacija u kojima nam ne veruju.
Sumnje u naš glas, naše znanje i naše iskustvo.
Saveta da ćutimo, trpimo i budemo „razumne“.
Osmi mart je dan da se setimo koliko se od žene očekuje da bude jaka, tiha, vredna, lepa,
verna, požrtvovana.
I baš zato, Osmi mart nije dan
za uspavljivanje pažnjom.
To je dan podsećanja na borbu.
Jer žene nisu tražile cveće.
Tražile su poštovanje,
jednakost i glas.
Ne ćutimo, borimo se.