Neke fotografije pronađu nas

Poslednji dan redovnog boravka u vrtiću. Malci su srećni, iako će i u danima koji slede ići u vrtić.

Sonja je moj mali, mali maturant. Prelazi iz jaslica u vrtićku grupu i danas je imala priredbu. Preplakala je dok nije došla do mene. Bili su tako slatki, mali i uigrani.

Ovo je jedna posebna generacija. Deca našeg mesta gotovo redovno idu u vrtić, retko izostaju. Roditelji rade i ne čuvaju mesto, a svi su složni i aktivni. Bilo ih je prelepo gledati, a samo je poneko od njih već napunio tri godine.

Sada, kada smo kod kuće i kada su se utisci malo slegli, pregledala sam njihove portfolije. Bogu hvala, deca su nam bila zdrava, nisu puno izostajala i imaju mnogo radova.

Sonjinim portfoliom sam oduševljena. Medicinske sestre vaspitači su se baš potrudile da sve povežu u smislene celine. Lukin je prepun crteža i listova koje je bojio…

I onda, u Lukinom portfoliju pronađem sliku njegove porodice.

Moje porodice.

Naše porodice…

Suze ne prestaju.

Setila sam se kako bi Vita, onako umoran, kada uveče dođe s posla, jedva čekao da prelista dečje radove. Koliko je samo imao volje i ljubavi za takve sitnice kada su deca u pitanju. Uvek sam se pitala odakle mu snaga posle toliko napornog dana…

Mislim da se posle te fotografije nismo ni slikali nas petoro zajedno…

Niti ćemo.

Hvala Gospodu na zdravlju dece. Hvala na njihovim srećnim licima. Hvala na ljubavi koju osećaju jedni prema drugima.