Studenti pobedjuju

STUDENTI POBEDJUJU !!!

Dva puta u životu osetila sam taj neopisivi strah. Onaj strah čiju jačinu nikome ne bih poželela.

Prvi put, kada je moja Maša imala prvi fras.

Drugi put, tog 1. novembra 2024. godine, nešto malo posle fatalnih 11:52 h.

Polazno stajalište za nas iz Kovilja nalazi se tik pred ulazom u zgradu Železničke stanice. Tu smo uvek čekali autobus. Pod nadstrešnicom. Tu smo sedeli, sklanjali se od sunca, od kiše. Obično, svakodnevno mesto. Mesto na kojem smo bezbroj puta stajali, ne razmišljajući ni o čemu osim o tome kada će stići naš autobus.

Tog dana moja Maša je išla u školu jednim autobusom kasnije.

Ona mi je javila za nesreću. Čula je od drugarice koja se zadesila u blizini stanice.

Ali nije to bilo ono obično: „Ej, znaš šta se desilo?“ i onda prepričavanje događaja.

Ne.

Deca su odmah počela da pišu u svoje Viber grupe. Prebrojavala su se.

Zamislite… Deca su se prebrojavala da vide da li su svi tu. Da li su svi pored svojih telefona ili, ne daj Bože, ispod betona.

Ne ponovilo se!

Dok sada kucam ove reči, prolaze me žmarci. Suze teku, kao i svaki put kada se vratim mislima na taj dan. Nije mi dobro ni dok ovo pišem.

A onda, ovih dana, ponovo počinjem da viđam snimak koji nisam zaboravila i koji nikada neću zaboraviti. Snimak čoveka koji pred kamerama, u studiju, izgovara:

„Pa šta? Pa šta ako je poginulo…“

Pa nije PA ŠTA!

Nije pa šta kada su u pitanju naši životi. Nije pa šta kada su u pitanju naša deca. Nije pa šta kada se nešto ovako dogodi, a odgovornost mora da postoji.

Važno je! Veoma je važno!

I nešto se tada promenilo. Narod se probudio. Trgli smo se. Podsetili ste nas na strah koji nosimo u sebi, na ono što može da se dogodi svakome od nas, svakom našem detetu.

A onda… Posle toliko bola i skoro dve godine borbe, dogodilo se nešto što možda nismo ni sami očekivali.

Strah je počeo da nestaje.

Narod zna!

Znamo da naša deca zaslužuju bolje. Znamo da možemo bolje. I znamo da postoje oni koji za sve što su uradili moraju da snose odgovornost.

Nova generacija mladih ljudi otvorila nam je oči koje su gotovo bile usnule. Podsetila nas je da ne moramo da ćutimo, da ne moramo da se mirimo sa onim što nije dobro i da imamo pravo da odlučujemo o sopstvenoj budućnosti.

Mi se pitamo u svojoj državi.

Mi. Ne drugi umesto nas.

Borba traje i trajaće. Lako biti neće. To znamo. Ali pokrenuli smo se i više nema nazad na ono staro, na ćutanje, strah i osećaj da ništa ne možemo da promenimo.

Često malo izokrenem slogan studenata, jer i sama vodim svoju borbu, i to svakoga dana, u svom domu. Kada izgovorim „Studeni pobeđuju“, za mene to nije samo igra reči.

To je vera da ćemo pobediti. Da ćemo moja deca i ja moći i morati dalje. Da, uprkos svemu što nas je snašlo, postoji budućnost kojoj vredi ići u susret.

Isto tako je i u Srbiji.

Studenti su pred nama, a mi smo uz njih.

U nedelju, 25. oktobra, moja olovka zaokružiće broj 3. I nikako drugačije.

Ne pišem ovo da bih bilo kome govorila kako mora da glasa. Svako ima pravo na svoj izbor. Glasanje je tajno i svako će odlučiti za sebe.

Ali vas molim jedno: IZAĐITE NA IZBORE!

To je sada najvažnije.

Izađite zbog sebe. Zbog svoje dece. Zbog budućnosti koju želimo da im ostavimo. Zbog svih onih koji dolaze posle nas.

Ovoga puta smo brojni. Veoma brojni.

I ne smemo da zaboravimo zašto smo se pokrenuli. Zbog one dece koja su se 1. novembra prebrojavala po grupama. Zbog roditelja koji su strepeli. Zbog svih onih čiji se život zauvek promenio. Zbog svakog deteta koje zaslužuje da živi u sigurnoj, pravednoj i normalnoj zemlji.

Za decu. Za nas. Za generacije koje dolaze.

STUDENTI POBEDJUJU !!!

Dok devojka bejah

30 godina braka..

Krajem prošlog veka, dok još devojka bejah…

Pre tačno trideset godina, na ovoj slici čekam da moj tadašnji dragi dođe po mene i pred oltar me odvede.

Taj dan mi je i danas nekako kao kroz maglu.

Ne zato što je prošlo toliko godina, nego zato što sam se tog dana osećala kao da je nečija tuđa svadba. Meni je bilo važno samo da mi dođe moj Vita. Da budem sa njim. Ostalo, manje-više..

Tri puta po tri poljupca sa svakim od oko 300 gostiju.

Na tako nešto se, čini mi se, sveo veći deo dana.

Devojka, tek dvadeset godina napunila..

Baš me nešto bilo briga i za obaveze, i za ozbiljnost, i za ono „šta sad dalje“. Mama i tata su me štedeli, Vita još više.

Bila sam nečija devojčica koja se udaje za svog voljenog i, iskreno, nisam baš razmišljala o tome da je pred nama ceo jedan život.

A onda, negde u popodnevnim časovima tog 28. septembra 1996. godine, obećasmo se mi jedno drugome.

U dobru i zlu.

U zdravlju i bolesti.

Dok nas smrt ne rastavi.

I rastavila nas je…

Samo što ja još uvek nekako ne umem da poverujem u to.

Još uvek sam pogubljena.

Još uvek mu zagrljaj osećam.

Još uvek mi se čini da će se pojaviti na vratima..

Trideset godina je prošlo od ove slike, a meni se ponekad čini da je sve bilo juče.

Kako se, zaboga, zaboravlja čovek sa kojim si proveo više od pola života?

I da li se takve stvari uopšte zaboravljaju?

Možda se ne zaboravljaju.

Možda samo jednog dana naučiš da živiš sa tim što ti nedostaje.

A kako se duši olakša, da željna ne čeka jer nema šta?…..

Ne znam..

I evo me, trideset godina kasnije, opet na slici čekam svog Vitu.

Zahvalna

Samo malo da se podsetimo, iako mi to ne zaboravljamo.. Danas je nedelja. Tata dan..

Ne vodim malce nigde posebno.. I danas, posle paljenja sveće u manastiru, što je po Lukinoj želji već negde postalo navika, rešim da ih provozam do Arkanja. Rekoh, nije jako toplo, izaći ćemo malo u prirodu.

Stvarno im je lepo sada tamo. Lepše nego što je bilo. Ima nekako više hladovine, a za divno čudo, danas nije bilo ni gužve.

Sednemo da popijem kafu, a oni po sokić.

Prilazi čovek. Ne poznajem ga, ali skontam ko je.. Ne predstavlja se.. Pita može li da počasti decu malo za sladoled. Vadi krupne strane novčanice, da svakom po jednu.

Odjednom – onaj osećaj neprijatnosti i krenu mi suze.

Skontam ja i ko je i zašto..

Kažem: „Ne morate stvarno, zašto da ih častite?“

Kaže: „Želim. Ja sam znao njihovog tatu…“

Znam ja da je znao tatu. Tata ga je često znao spomenuti. Spominjao ga je, iako ga ja to nikada nisam pitala. Više u smislu da ga je iznenadio koliko je pozitivan čovek. Da je dobar duhom.

I tako..

Ne znam ni zašto ovo pišem.

Ustvari, znam.

Baš sam pod utiskom.

Opet je tata sa nama na naš Tata dan.

Gde god maknemo, neko ga spomene. Neko pomazi decu. Neko pohvali našeg tatu. Neko im nešto da, pokloni, učini.

Tata im i dalje daje, i kada više nije tu.

Čudni su putevi Gospodnji. Još je čudnije to što je ostalo dobrote u ljudima, u ovim šugavim i poganim vremenima.

A ja sam danas samo zahvalna.

Zahvalna što nas dobri ljudi okružuju.

Zahvalna što, gde god krenemo, nekako naiđemo na trag dobrote.

I možda baš zato znam da tata nije otišao baš sasvim.

Jer izgleda da i dalje nekako pazi na njih.

I dalje im daje.

Kroz dobro – kroz ljude..