Zahvalna
Samo malo da se podsetimo, iako mi to ne zaboravljamo.. Danas je nedelja. Tata dan..
Ne vodim malce nigde posebno.. I danas, posle paljenja sveće u manastiru, što je po Lukinoj želji već negde postalo navika, rešim da ih provozam do Arkanja. Rekoh, nije jako toplo, izaći ćemo malo u prirodu.
Stvarno im je lepo sada tamo. Lepše nego što je bilo. Ima nekako više hladovine, a za divno čudo, danas nije bilo ni gužve.
Sednemo da popijem kafu, a oni po sokić.
Prilazi čovek. Ne poznajem ga, ali skontam ko je.. Ne predstavlja se.. Pita može li da počasti decu malo za sladoled. Vadi krupne strane novčanice, da svakom po jednu.
Odjednom – onaj osećaj neprijatnosti i krenu mi suze.
Skontam ja i ko je i zašto..
Kažem: „Ne morate stvarno, zašto da ih častite?“
Kaže: „Želim. Ja sam znao njihovog tatu…“
Znam ja da je znao tatu. Tata ga je često znao spomenuti. Spominjao ga je, iako ga ja to nikada nisam pitala. Više u smislu da ga je iznenadio koliko je pozitivan čovek. Da je dobar duhom.
I tako..
Ne znam ni zašto ovo pišem.
Ustvari, znam.
Baš sam pod utiskom.
Opet je tata sa nama na naš Tata dan.
Gde god maknemo, neko ga spomene. Neko pomazi decu. Neko pohvali našeg tatu. Neko im nešto da, pokloni, učini.
Tata im i dalje daje, i kada više nije tu.
Čudni su putevi Gospodnji. Još je čudnije to što je ostalo dobrote u ljudima, u ovim šugavim i poganim vremenima.
A ja sam danas samo zahvalna.
Zahvalna što nas dobri ljudi okružuju.
Zahvalna što, gde god krenemo, nekako naiđemo na trag dobrote.
I možda baš zato znam da tata nije otišao baš sasvim.
Jer izgleda da i dalje nekako pazi na njih.
I dalje im daje.
Kroz dobro – kroz ljude..
Pokazna karta za treće dete u Novom Sadu – dan sa fasciklom
Dan sa fasciklom – mama iz jednoroditeljske četvoročlane porodice
Od kada smo postali jednoroditeljska porodica, sve obaveze su spale na jednog roditelja. U našem slučaju – na mamu. Mamu troje maloletne dece.
Školska godina je počela i, verovali ili ne, za mene su se tenzije malo smirile.
Verovali ili ne.
Napornije je bilo pred školu.
Nabavi potrebnu papirologiju za korišćenje prava trećeg deteta na besplatnu godišnju pokaznu kartu na teritoriji Grada Novog Sada. Koja kao takva, odnosno „besplatna“, inače košta 2.050 dinara.
Nabavi dokaze o školovanju i nosi ih u PIO fond da ne bi ukinuli Mašin deo porodične penzije.
Nabavljaj proseke primanja za sve nas zbog podnošenja zahteva za učeničku stipendiju, jer Maša ima šanse da je ostvari.
Raspituj se šta, gde i kako.
I tako redom.
Dečji dodatak moja deca ne mogu da imaju jer sam zaposlena.
Penziju smo produžili. Za to sam otišla samo do škole po potvrdu da je Maša redovan učenik, pa tu potvrdu odnela u PIO.
Kao da nismo u 21. veku i kao da škola ne može da pošalje jedan mejl PIO fondu.
Ali ajde.
Zašto bismo mamama nešto olakšali?
One ionako samo treba da se snađu za taj dan: ko će čuvati decu, kako uzeti slobodan dan na poslu, kako platiti jednu, dve, tri karte i još jednu za povratak kući – zbog jednog papira na kome piše da je dete sada treća godina umesto druga.
I onda se pitamo zašto su mame umorne.
Pokazna karta za treće dete u Novom Sadu – šta je potrebno od dokumenata
Pošto sam već sve prošla, evo konkretno šta je bilo potrebno za obnovu godišnje pokazne karte za treće dete na teritoriji Grada Novog Sada.
Za dete koje već ima kartu i samo je obnavlja za novu školsku godinu, potrebno je:
- izvodi iz matične knjige rođenih za svu decu,
- očitana lična karta majke,
- dokaz o prebivalištu za decu – prihvataju i očitane zdravstvene kartice, kao i prvu stranu pasoša,
- potvrda škole da je dete redovan učenik,
- popunjen obrazac koji se dobija na mestu predaje.
Sve se popunjava i predaje na pisarnici Gradske kuće, koja je u ovom slučaju bila na adresi Trg Mladenaca 7 u Novom Sadu.
Nakon toga se čeka sedam radnih dana, pa se karta podiže na šalteru GSP-a.
Za malce, srećom, nisam imala ovu obavezu. Oni su u vrtiću, a njihov boravak i ishranu trenutno plaća Grad.
Dokle?
Videćemo.
Na papiru – čas posla. U stvarnosti – ceo dan.
Kada ovo sada pročitate, verovatno deluje lako.
„Pa dobro, izvadiš papire, odneseš, sačekaš sedam dana i gotovo.“
I jeste tako.
Ako imaš vremena.
Ako imaš kome da ostaviš decu.
Ako možeš da uzmeš slobodan dan na poslu.
Ako ti nije problem da putuješ kroz grad.
Ako imaš nekoga ko će ti pričuvati trogodišnjaka i petogodišnjaka.
A šta ako nemaš?
Onda biraš.
Da li da tražiš nekoga ko će ih pričuvati ili da ih povučeš sa sobom na +37 stepeni, u autobus, pa još u nekoliko gradskih autobusa, više od 45 minuta u jednom pravcu?
Pa onda čekanje po ustanovama.
Redovi.
Vrućina.
Nervoza.
Deca kojima je dosadno.
Mama koja pokušava da završi sve što treba, a u glavi već računa koliko još ima stanica do kuće.
Zato sam se, srećom, prvo raspitala telefonom.
Pod „srećom“ podrazumevam da mi se neko uopšte javio na službeni telefon.
Jer i to ponekad deluje kao mali administrativni podvig.
Fascikla jedne mame
I tako izgleda jedan deo mog života.
Nema tu nekog velikog događaja. Nema drame koju će neko snimiti za film.
Samo mama, troje dece i fascikla puna papira.
Jedan papir za ovo.
Drugi za ono.
Potvrda iz škole.
Izvod.
Očitana lična karta.
Dokaz o prebivalištu.
Prosek primanja.
Obrazac.
PIO.
Gradska kuća.
GSP.
Škola.
I sve to moraš da znaš sama.
Ne zato što je nemoguće. Nego zato što, kada si jedini roditelj koji sve to završava, nemaš drugu osobu kojoj možeš da kažeš: „Ti idi po ovaj papir, ja ću po onaj.“
Sve ide preko jedne osobe.
Preko mame.
I zato sam rešila da počnem da zapisujem ovakve stvari.
Ne zato što mislim da znam sve.
Naprotiv.
Nekada imam osećaj da pola roditeljstva provodim u raspitivanju: gde se šta predaje, šta treba poneti, da li treba original ili kopija, kome se nosi, koliko se čeka i da li će mi na šalteru reći da mi fali još jedan papir za koji niko nije znao da mi treba.
Ako već moram da prolazim kroz sve to, možda će moje iskustvo nekome drugom skratiti put.
Možda će neka mama pročitati ovaj tekst uveče, dok joj deca spavaju, pripremiti sve papire u jednu fasciklu i sutradan otići spremna.
I ako zbog ovog teksta jedna mama ne bude morala da se vraća kući po još jedan papir – meni je sasvim dovoljno.
Jer nekada pomoć nije velika stvar.
Nekada je pomoć samo da ti neko kaže:
„Ponesi i ovo. Trebaće ti.“
Ne plačem više od žalosti. Plačem od nemoći.
Gubitak voljene osobe, ili jednostavno člana porodice, sam po sebi je dovoljno bolan.
Koliko država ume da taj bol učini još težim, to je već posebna priča.
Posle suprugove smrti, nas naslednika ostalo je četvoro – deca i ja. Svi ravnopravno, kao što u porodici i treba da bude.
Sreća u nesreći bila je to što je sve bilo 1/1 na mom suprugu, pa se, koliko je to u Srbiji uopšte moguće, jedan deo stvari rešio relativno brzo.
Relativno.
Jer i samo nasledstvo je posebna priča.
Ja i mojih 29 godina zajedničkog života kao da nismo postojali.
Zakonski gledano, kao da sam sve te godine bila samo neko ko je tu živeo, a ne neko ko je zajedno sa svojim mužem stvarao život, kuću, porodicu, imovinu, planove…
Ono što mi je, naravno, najvrednije – jesu moja deca.
Ali nekako ostane gorak osećaj da, osim njih, kao da ništa drugo u životu nisam stekla.
Elem.
Deca su maloletna. Sve troje.
I tu država stupa na scenu.
Da ih zaštiti.
Od njihove mame.
Jer, zaboga, kada je imovina u pitanju, država se itekako pita. Sve mora da bude provereno, odobreno, dokumentovano, potvrđeno, pa ponovo provereno.
Da slučajno mama ne bi pojela nešto što pripada njenoj deci.
Za pomoć?
Za neku konkretnu podršku porodici koja je ostala bez jednog roditelja?
Za dečiji dodatak i slične stvari?
Tu ih nema.
I ne treba ni da ih bude ako nije po zakonu. Nemam problem sa tim.
Ali onda, pobogu, pustite nas da bar normalno raspolažemo onim što imamo.
Ne tražim tuđu imovinu.
Ne tražim poklon.
Ne tražim ništa što nam ne pripada.
Tražim samo da mogu da funkcionišem kao majka svoje dece.
A onda je najveći problem napravio – automobil.
Da, dobro ste pročitali.
Automobil.
Stari automobil iz 2008. godine.
Ne vila.
Ne stan u Beogradu.
Ne poslovna zgrada.
Automobil.
Nisam mogla da ga prodam, nisam mogla da ga zamenim, nisam mogla da uradim praktično ništa bez dodatnih saglasnosti i procedura zbog toga što su deca naslednici.
Dobro.
Odustala sam od svega toga.
Položila sam vozački, rešila da automobil ostane nama i da ga koristim.
I tu me čekao novi problem.
Po jednom od onih propisa koji čoveka nateraju da se zapita da li je neko ikada pokušao da ih primeni u stvarnom životu, ja taj automobil kao početnik ne mogu da vozim prve dve godine zbog konja koje ima, njegove snage.
Ali dobro.
I to sam prihvatila.
Jedva sam uspela da ga registrujem na svoje ime.
Sama bih možda i odustala od svega, ali su mi ljudi iz Arisa pomogli i praktično obavili papirologiju umesto mene.
Hvala im.
Jer da sam sve sama morala da pohvatam, verovatno bih do sada već živela u MUP-u.
U jednom trenutku mi je stvarno došlo da odvezem kola pred MUP, isečem ih na četiri dela i kažem:
„Evo, poklon od Jule i dece. Najedite se.“
Znam.
Nije baš državnički.
Ali u tom trenutku meni je to bilo potpuno logično.
Jer jedna služba kaže jedno.
Druga traži drugo.
Služba za zaštitu dece kaže da mi ne treba ništa posebno jer sam ja jedina punoletna i logično je da saobraćajna dozvola ide na mene.
U SUP-u smo, međutim, i dalje svi vidljivi kao naslednici.
A onda MUP traži…
Traži.
Traži još nešto.
Pa još jedno.
Pa još jednu potvrdu.
Kao da je u pitanju imovina vredna iiihaaa.
A ne automobil iz 2008. godine.
Ne znam samo šta su mislili.
Da će možda auto otići na Sonju, koja nema još ni tri godine života?
Da će ona sesti za volan?
Ili će možda trogodišnje dete krišom prodati automobil iza mamine leđa?
Ne znam.
Ali izgleda da je bolje biti siguran.
Na svu moju muku, uvek se nađe još neko da malo jače nagazi.
Da ne zaboravim…
Srbija je to.
A o plaćanju da i ne govorim.
Iz Poreske uprave kažu da je potrebno samo za mene, jer sam ja punoletna.
Ali ne.
MUP hoće još nekakve potvrde i za decu.
Nije dovoljno rešenje o nasleđivanju.
Dokument u kojem je već jednom utvrđeno ko smo.
Dokument kojim smo već dokazali da smo naslednici prvog reda.
Dokument koji postoji upravo zato da bi se ovakve stvari rešavale.
Ne.
Ajmo ponovo.
Još jedan papir.
Još jedna potvrda.
Još jedan odlazak.
Još jedno čekanje.
Još jedan trošak.
I tako ja, izvučena iz takta, danima ponovo plačem.
Oči natečene.
Sramota me i među svet da izađem.
Ne zato što me je sramota što plačem.
Nego zato što mi se čini da svi oko mene mogu da vide koliko sam umorna.
A kao da nemam već dovoljno svojih muka.
I onda shvatim nešto.
Ja više ne plačem od žalosti.
Od žalosti sam već preplakala svoje.
Plakala sam kada je trebalo.
Plakala sam kada nisam mogla da ustanem.
Plakala sam kada sam morala da objasnim deci da tate više nema.
Plakala sam kada je kuća odjednom postala prevelika i tiha.
Plakala sam za našim životom, za naših 29 godina, za svim što je bilo i za svim što više neće biti.
To sam preplakala.
Ali ovu nemoć…
Ova nemoć ubi.
Jer nema logike.
Nema smisla.
Nema ljudskosti u tome da ženu koja je ostala sama sa troje maloletne dece teraš da se danima bavi papirologijom oko automobila iz 2008. godine.
I najgore od svega?
Što ne znaš kome da se obratiš.
Ne znaš šta ti tačno treba.
Jedna služba kaže jedno, druga drugo.
Niko nema kompletnu sliku.
A ti treba da znaš.
Ti.
Majka.
Koja ima troje dece, kuću, račune, obaveze, život koji mora da se nastavi i glavu koja još uvek pokušava da shvati kako se život preko noći promenio.
I onda još moraš da budeš stručnjak za nasledno pravo, poreze, saobraćaj, administraciju i državnu birokratiju.
Jer ako nisi – lutaj.
Od šaltera do šaltera.
Od papira do papira.
Od „ne treba vam“ do „treba vam“.
Od „to je rešeno“ do „nije rešeno“.
I sve to dok pokušavaš da budeš mama.
Ne znam da li negde postoji neki pravi, jednostavan vodič za ljude koji se nađu u situaciji u kojoj sam ja.
Šta prvo uraditi posle smrti supružnika?
Šta sa imovinom?
Šta sa maloletnom decom?
Šta može majka, a za šta je potrebna saglasnost?
Šta sa automobilom?
Šta sa porezima?
Koji papiri trebaju?
Gde se ide?
Koliko se plaća?
I, najvažnije – kako da čovek ne izgubi još šest meseci života lutajući od jedne institucije do druge?
Ako takav vodič ne postoji, možda bi trebalo da postoji.
Jer sigurna sam da nisam jedina.
I zato vas pitam:
Da li ste prošli kroz nešto slično?
Ako jeste, pišite mi.
Recite mi šta ste vi radili.
Kome ste se obraćali.
Šta vam je pomoglo.
Šta ste naučili na teži način.
A možete i samo da mi napišete:
„Nisi sama.“
Jer možda mi baš to danas treba.
Da znam da nisam sama u ovoj muci zvanoj Srbija.
I da, negde između svih tih papira, potvrda, šaltera i zakona, još uvek postoji i običan čovek.
Čovek koji je izgubio nekoga.
Čovek koji pokušava da nastavi život.
I majka koja samo pokušava da sačuva ono što je ostalo od njenog života i da svojoj deci obezbedi normalan život.
Ništa više.
Ništa manje.