Prijatelji..

Prijatelji…

Ima vas. Dragi ste mi i o tome koliko mi značite neću ni da govorim…

Ali ipak, moj jedini prijatelj više nije tu.

Nedostaje. Uf… baš zna da zaboli koliko nedostaje.

Jedini je znao svaki pedalj mene. Znao je kako razmišljam. Poznavao je i ono dobro u meni za koje ni sama nisam znala da postoji. Poznavao je i ono pogano, tvrdoglavo i bezobrazno. Ponešto bi mi pustio, na ponešto bi se samo nasmejao, a ono ostalo bi ćutke sačuvao. Nikada me nije odavao drugima.

Uostalom, nedostajao mi je i kada ga nema samo nekoliko sati, a kamoli sada…

Kao da je već čitava večnost prošla.

Pre neki dan bio mi je rođendan. Nema više nikoga da me zadirkuje kao što je on umeo. Svi su fini, dobri, čestitaju, donesu poklon…

A onda je došao i Lukin rođendan. Sve je bilo lepo.

Imali smo sa kim da slavimo, ali nisam imala sa kim da se radujem.

Toliko smo čekali tog dečaka.

Napravio ga je majstorski.

To mu je životno remek-delo.

I onda… tako.

Sve bez našeg Vite. Bez mog prijatelja.

Kažu da vreme nauči čoveka da živi sa nedostajanjem. Možda. Ali ne verujem da postoji vreme koje može da nauči srce kako da ne traži svog čoveka u svakoj sitnici, u svakoj šali, u svakom razlogu za radost. Neke ljubavi se ne završavaju. Samo nastavljaju da bole, tiho, svakog dana… i zauvek nose jedno ime.

Nedostaješ mi, Vito.

Više nego što reči umeju da kažu.