mesec dana..

Danas je tačno mesec dana otkako ljubav mog života nije sa nama.

A ja ga i dalje čekam. Čekam da se pojavi na vratima, da se vrati odnekud, kao da je samo zakasnio, kao da je negde svratio pa će sad, svakog časa… Ali on se ne vraća. Možda zato što nikuda zapravo nije ni otišao.

Imam snažan, gotovo opipljiv osećaj da je u jednoj sobi. U sobi u kojoj je ležao poslednjih nedelju dana svoje bolesti. Tamo Luka i ja odlazimo.

Ne govorimo mnogo. Nekad samo sednemo. Nekad se malo ispružimo. Gledamo tatinu sliku na zidu. I budemo sa tatom… uz tatu.

Ljudi me stalno pitaju: „Kako si?“ Kako ću biti… dobro sam.

Zapanjujuće dobro. Bar tako izgleda. Ali istina me stigne uveče, kad deca zaspu, kad se kuća utiša i više nema kome da budem jaka.

Stegne me i ujutru, kad shvatim da ga nema da pije kafu, da se javi, da samo bude tu. Dan… dan je drugačiji. Dan je buran, isprogramiran dečijim obavezama, smehom, suzama, hranjenjem, igrama, oblačenjem.

Danju Vita ionako nije bio kod kuće. Već četiri „Tata dana“, odnosno nedelje, nisi sa nama. A zapravo i dve pre toga… I to je ono najteže. Najgori je baš Tata dan. Pogotovo ako smo sami.

Jer na Tata dan ti si uvek bio tu. Sve vreme sa njima.

Sa nama.

ja sam..

Ja,

ja sam udovica. 

‎Udovica Studen Vitomira. 

‎Majka naše troje dece.

‎Dvadeset i devet godina ljubavi i zajedničkog života stalo je u jednom trenu. Prekinulo se iznenada, bez najave, bez oproštaja. Vitomir nas nije ostavio svojom voljom. Morao je da ode. Da ode tamo gde nema bola.

‎‎Upoznali smo se davne 1996. godine i posle samo dva meseca zabavljanja odlučili da se venčamo. Nismo pogrešili. Vreme je to potvrdilo. Prvih dvanaest godina braka prošlo je bez dečjeg plača i bez dečjeg smeha. Doktori su govorili: „Biće.“ Ali nije bilo. Posle dve neuspele vantelesne oplodnje, stigla je Maša — naše prvo čudo, naša prva sreća. Došla je spontano, tiho i neočekivano. Meni je bilo trideset dve, njemu trideset pet. Rekli su mi da sam „starija rodilja, šta god to značilo. Duhom smo bili mladi pa smo takvi i ostali.

‎Nakon Maše, nadali smo se još jednom detetu. Godine su prolazile, a drugo čudo nije dolazilo. A onda, posle novih dvanaest godina, kada su moji ciklusi počeli da me opominju, kada je klimaks već stajao na pragu, za moj četrdeset peti rođendan, tačnije, dva dana kasnije,  rodio se Luka. Prelepi mamin dečak. Dobrica. Empata. Ličio je na moju majku, svoju baku.

‎Vitomir me je tada zadirkivao da je to to što se tiče dece, da sam ja očigledno blagoslovena na svakih dvanaest godina i da je za sledeće kasno. Nije me dugo zadirkivao. Dve godine posle Luke stigla je Sonja. Treća. Najtiša i najčekanija radost. Nju sam isprva samo ja želela. Govorila sam da sam je samo sebi rodila. Sa punih četrdeset sedam godina, ona je bila moje novo čudo.

‎A sada je život odlučio da se ona svog tate neće sećati. Biće samo moja. Moja radost. Moja sreća. I moja,sa likom njenog oca. Jedina njegova.

‎‎Vita je voleo gomboce. Voleo je palačinke sa šećerom. Voleo je mene.

I tako…

‎Prošlo je dvadeset pet dana otkako moj muž nije sa nama. Još uvek imam osećaj da je negde, da će se svakog časa vratiti kući, da kasni s posla. Taj osećaj ne prolazi. 

‎Ali on se neće vratiti.

‎‎Maša kaže da je sve ovo u redu. Da je to život. Da je smrt samo deo ciklusa. Ja ne mogu da prihvatim da je u redu. Trudim se da ga ne ometam tokom njegovih četrdeset dana. Trudim se, ali ne uspevam.

‎‎Naj­teže mi je svakog dana da Luki, koji ima samo četiri i po godine, objašnjavam zašto se njegov tata nikada više neće vratiti iz Carstva nebeskog. Da njegov tata neće nikada zaboraviti njega, iako ga ne vidi. Da ga i dalje jako voli. Sonja ne pita. Njoj je važno samo da sam ja tu. Kada vidi tatinu sliku, osmehne se, mahne i kaže: „Baj, tata.“ I nastavi dalje.

‎‎Ova nesreća mi je pokazala koliko smo jaki kao zajednica. Koliko čovek ume da bude dobar kada je najpotrebnije. Ljudi su nam pomogli finansijski. Nudili su ruke, vreme, snagu. Oci iz manastira u kome je Vita radio pokazali su ogromnu ljudskost. Njegovi prijatelji su tu svakog dana. Znam da će biti uz njegovu decu.

‎Ali meni… 

‎Meni treba moj Vita. Moj Studeni. Treba mi da ga zagrlim i da ćutim. To je moj život. Mojih dvadeset i devet godina. Onih prvih dvadeset se jedva i sećam.

‎Hoću da osetim njegov miris. Da znam da je u kući. Da ga vidim ujutru kako pije kafu dok se ja budim. Nedostaje mi da ga zovem. Nedostaje mi čak i da se posvađamo jer je popio koje pivo više.

‎Ali neka…

‎On je ponovo rođen dvadeset prvog decembra. Ponovo bez bola. Ponovo sa svojim roditeljima.

‎Hristos vaskrse, Vitomire, ljubavi moja. Dok moje srce ne stane. A onda, ponovo zajedno. 

‎Ti i ja. 

‎Čekajući decu.