Pedesete su pravo vreme da se izdigneš iz pepela svakodnevice
Ja sam osoba koja se, po današnjim merilima, rano udala. Imala sam tačno dvadeset godina kada sam započela zajednički život sa čovekom koga sam volela. Zajedno smo proveli dvadeset devet godina, sve dok nas smrt nije rastavila.
Upisala sam fakultet, ali ga nisam završila i ostala sam na zvanju ekonomskog tehničara. Oduvek sam volela brojeve. U glavi lako slažem tabele i grafikone, imam fotografsko pamćenje i prilično sam kreativna.
Veći deo života posvetila sam porodici, borbi za roditeljstvo i podršci čoveku koga sam volela. Rekli su nam da nećemo imati decu, ali život je imao drugačije planove. Danas sam majka troje dece. Prvo dete rodila sam sa 32 godine, drugo sa 45, a treće sa 47.
Danas imam 50 godina.
Preko noći ostala sam bez ljubavi svog života, bez osobe kojoj sam najviše verovala i bez osećaja sigurnosti koji smo zajedno gradili. Ostala sam nezaposlena, sa malom decom i velikim pitanjem: šta dalje? Najstarija ćerka je skoro samostalna, a finansijski imam određeni period sigurnosti tokom kojeg moram da pronađem novi put.
Razmišljala sam kako da radim od kuće i kako da stvorim nešto svoje. Kao da mi je čika Google pročitao misli, počele su da mi izlaze reklame za Angie Digital. Čula sam Angie kako govori i pomislila: „Nju mogu da slušam.“ Prijao mi je njen način rada i odlučila sam da pokušam.
Tako je počela moja priča sa digitalnim marketingom.
Zaljubila sam se u Canvu, a u ChatGPT-u pronašla poštenog saradnika koji je uvek dostupan za ideje i pomoć. Uz smernice Angie naučila sam mnogo novih i korisnih stvari. Imam sreću da brzo povezujem informacije i da sam maštovita. Ideje su počele da se rađaju, a sada sam naučila i kako da ih realizujem.
Na početku edukacije pitala sam se da li ću uspeti da ispratim gradivo, jer nisam dolazila iz IT ili marketinške priče. Korak po korak, uz praktičan rad na računaru, kockice su počele da se slažu mnogo brže nego što sam očekivala.
Najviše mi je značilo to što sam shvatila da digitalni marketing nije rezervisan za velike firme i velike gradove. On može da pomogne i malim lokalnim biznisima i običnim ljudima koji imaju dobru ideju.
U relativno kratkom vremenu od polaznice edukacije došla sam do toga da imam konkretnu ideju i proizvod koji može da pomogne ljudima iz mog mesta. Pokrenula sam internet stranicu kovilj.rs sa željom da na jednostavan način predstavim Kovilj i ljude koji u njemu žive i rade.
Nedugo zatim napravila sam i svoje poddomene. Jedan promoviše moje novo zanimanje, drugi Event zonu Kod Studenih, a treći moj hobi za koji godinama nisam nalazila dovoljno vremena, pisanje kroz „Mama na tri“.
Iz toga se rodila još jedna ideja. Zašto mali preduzetnici iz sela ne bi imali svoj mali online izlog? Tako sam došla na zamisao da im ponudim prostor u okviru domena kovilj.rs, gde mogu jednostavno da predstave svoj posao, proizvode i usluge.
Žao mi je što sa mnogim stvarima nisam počela ranije. Kao i većina ljudi, čekala sam neki pravi trenutak. Ali sada shvatam da taj trenutak retko dolazi sam.
Danas mogu da kažem da nikada nije kasno za novi početak. Potrebna je odluka, malo hrabrosti i mnogo rada.
Uz sve ovo, pre nekoliko dana položila sam vožnju za automobil, završila edukaciju iz oblasti koja mi je bila potpuno nova i već razvijam svoju poslovnu ideju.
Moja priča nije samo priča o digitalnom marketingu. To je priča o tome da čovek može da počne iz početka u bilo kom životnom dobu. Da život može da nas iznenadi i kada mislimo da smo izgubili tlo pod nogama, ali i da nam pruži priliku da otkrijemo neke nove verzije sebe.
Digitalni marketing mi je pokazao da dobre ideje ne vrede mnogo ako ostanu samo u našoj glavi. Kada naučimo kako da ih predstavimo drugima, one mogu da postanu nešto stvarno i korisno, ne samo za nas, već i za zajednicu u kojoj živimo.
Spasovdan
Neke misli mi se motaju po glavi već neko vreme. Bespotrebne borbe u mislima, preispitivanja koja više nikome ne dugujem. Imam dovoljno godina da znam šta želim da sačuvam, a šta da pustim. Sve negativno polako odbacujem. Izabrala sam put sa svojom decom, put koji nas čini srećnima koliko god okolnosti dozvoljavaju.
Kada vas zadese iznenadne, teške i važne životne situacije, tada najjasnije vidite ko je ko. Tada shvatite prema kome osećate zahvalnost, a prema kome prazninu. Postoje ljudi koji su žalili sa nama, ali ne zbog nas, već zbog sopstvenog osećaja gubitka. A postoje i oni drugi, oni koji su žalili i zbog gubitka i zbog nas. Ti isti ljudi danas se raduju svakom našem malom koraku napred. To su prijatelji.
Ne moramo se čuti svakog dana. Dovoljna je i kratka poruka, jedno „kako ste“, jedno kucknuto slovo koje kaže: „Tu sam.“ Nekada baš to znači više nego veliki govori.
Danas je 40 dana od Vaskrsa. Drugih četrdeset dana odavno brojimo od Vitinog odlaska. Tačno 151 dan. Za tih 151 dan neke važne osobe iz naših života nisu pronašle ni trenutak da nas posete. Nisu pitale kako su mi deca. Kako smo svi zajedno.
Možda se plaše tuge. Možda misle da nesreća može preći na njih. Neće, ne brinite. U nama još ima i života i radosti koje delimo sa drugima. Možda se plaše da će Jula tražiti pomoć. Ni to se neće desiti, bar ne uskoro, nadam se.
Zato ostajte tamo gde ste. Mi ćemo radosti novih dana deliti sa ljudima koji su uz nas, sa prijateljima koji ćute, a prisutni su, sa novim ljudima koji svakodnevno pitaju kako smo, i sa onima koje ćemo tek sresti na putu koji smo izabrali da nastavimo.
Današnji praznik podseća nas da smrt nije kraj. Nakon Hristovog odlaska, apostoli više nisu imali nikoga da ih vodi za ruku. Nastavili su sami, uz veru, hrabrost i odgovornost, sa porukom: „Niste sami.“
I možda je baš to najvažnija pouka Spasovdana: čovek može biti okružen brigama, a ipak nositi mir i veru da postoji nešto veće od trenutnog tereta.
Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara…
Našu prvu radost smo izmolili. Pod Ostrogom, kraj moštiju Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, slava mu i milost. Posle dvanaest godina borbe i dve neuspele vantelesne oplodnje, na njegov dan, 12. maja, pre sedamnaest godina stiglo je naše najveće čudo. Naša Maša.
Kasnije su došle još dve radosti, posle još mnogo godina čekanja i molitvi, ali našem tata Viti niko nije bio kao njegova Maša. Nju niko nije mogao da zameni i sa njom se niko nije mogao meriti. Poslednjih godinu dana kao da je osećao koliko mu znači svaki trenutak sa njom. Tražio je njeno društvo, razgovarali su dugo, onako sami, tiho i iskreno.
Nedavno joj je obećao da će ići na pecanje. To obećanje nije stigao da ispuni… niti će. Može ona otići nekad sa nekim drugim, može joj neko praviti društvo, ali nije to to. Nekoliko puta je pomenula kako joj je tata obećao i svaki put me ta rečenica preseče na pola.
Noćas sam zbog toga plakala.
I zbog toga što našu prvu radost ove godine slavim sama. Kolač i koljivo sam sama odnela u crkvu, a kući me niko nije dočekao. Bogu hvala, deca su zdrava, otišla su u školu i vrtić, da ne gledaju mamu setnu na dan koji je oduvek bio najradosniji u godini.
Neka je moja Maša živa, zdrava, srećna i voljena. Sve drugo život nosi kako mora. Danas smo tu, sutra možda nismo… Zato grlim svaki trenutak, i tugu i sreću, jer ništa od toga ne bih menjala.
Da nismo izmolili naše prvo čudo, ko zna kojim bi putem naši životi otišli.
Ovako… imamo svoju priču.
Svoju tugu.
Svoju radost.
Svoje najveće čudo.
I to je samo naše.