Podrska postenom sugradjaninu

Policajac. Na dužnosti. U uniformi.

Sa sve pločicom i prezimenom.

Radi svoj posao, u Srbiji, 2026. godine.

I zbog toga biva razapet..

Ne zbog bahatosti.

Ne zbog sile.

Nego zato što je radio ono za šta je plaćen, da održava red..

U kakvom smo to društvu kad je pošten rad razlog za napad?

Kad je zakon slabiji od galame na društvenim mrežama?

Ovo nije incident.

Ovo je slika sistema koji puca.

Bahatost je postala norma.

Bezvlašće svakodnevica.

A oni koji rade kako treba, postaju mete..

Ovoga puta, to je moj sugrađanin.

Moj komšija..

Sutra može biti bilo ko od nas..

Ako se danas ćuti na nepravdu, sutra je prihvatamo.

Srbijo, budna li si?

Ili makar priznaj, dokle smo spremni da tonemo??

Podrška časnom M. S.

Gospod moj i Bog moj

„Gospod moj i Bog moj!“

U današnje vreme, mnogo je „Toma“ među nama.

Sve se meri, proverava, dokazuje..

A vere, sve manje…

Ljudi traže opipljivo. Traže garancije. Traže sigurnost.

Kao da bez dokaza ništa nema vrednost.

A ja verujem…..

Ne gubim vreme na beskrajne analize i sumnje.

Život me je naučio da prepoznam i bez dokaza.

Jer ono što se oseća srcem, ne traži potvrdu očima.

Apostol Toma nije bio nevernik.

Bio je čovek koji je želeo sigurnost.

Koji je želeo da dodirne, da vidi, da se uveri..

„Dok ne vidim na rukama Njegovim rane od klinova,

i ne metnem prst svoj u rane od klinova,

i ne metnem ruku svoju u rebra Njegova, neću verovati.“

Nije sumnjao bez razloga.

Ali je čekao poslednji dokaz.

A kada mu se Isus Hristos obratio,

više nije bilo potrebe ni za pitanjem, ni za dokazom..

Samo istina….

Zato danas ne budimo „Toma“.

Ne trošimo vreme tražeći ono što se ne može izmeriti.

Ne dokazujte ono što se verom prihvata.

Ne moraš da vidiš da bi znao.

Ne moraš da dodirneš da bi verovao.

Hristos je vaskrsao. Jeste i biće.

„Zato što si me video, poverovao si;

blaženi su koji ne videše, a verovaše.“

Svetla nedelja

U danima Vaskrsa ne ide se na groblje.

Ne zato što smo zaboravili one koje volimo, već baš suprotno, jer verujemo.

Vaskrs nije vreme tuge.

To su dani radosti, pobede života nad smrću, svetlosti nad tamom..

To su dani kada se ne spuštamo ka grobovima, već podižemo pogled ka nebu..

Naše upokojene ne zaboravljamo..

Nosimo ih u molitvi, u srcu, u svakom “Hristos vaskrse” koje izgovorimo.

Jer ako verujemo u Vaskrsenje, verujemo i da smrt nije kraj.

Zato na groblje idemo tek na Pobusani ponedeljak..

Tada, u miru, bez praznične radosti koja pripada životu, odlazimo da upalimo sveću, da se pomolimo, da se setimo..

Tiho, kako dolikuje..

Vaskrs je za žive..

Za zagrljaje..

Za oproštaj..

Za novu nadu..

A naši dragi koji nisu sa nama, oni čekaju isto to Vaskrsenje, zajedno sa svima nama..

I u tome je uteha.

I u tome je vera.

Hristos vaskrse Vitomire, ljubavi moja..