Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara…

Našu prvu radost smo izmolili. Pod Ostrogom, kraj moštiju Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, slava mu i milost. Posle dvanaest godina borbe i dve neuspele vantelesne oplodnje, na njegov dan, 12. maja, pre sedamnaest godina stiglo je naše najveće čudo. Naša Maša.

Kasnije su došle još dve radosti, posle još mnogo godina čekanja i molitvi, ali našem tata Viti niko nije bio kao njegova Maša. Nju niko nije mogao da zameni i sa njom se niko nije mogao meriti. Poslednjih godinu dana kao da je osećao koliko mu znači svaki trenutak sa njom. Tražio je njeno društvo, razgovarali su dugo, onako sami, tiho i iskreno.

Nedavno joj je obećao da će ići na pecanje. To obećanje nije stigao da ispuni… niti će. Može ona otići nekad sa nekim drugim, može joj neko praviti društvo, ali nije to to. Nekoliko puta je pomenula kako joj je tata obećao i svaki put me ta rečenica preseče na pola.

Noćas sam zbog toga plakala.

I zbog toga što našu prvu radost ove godine slavim sama. Kolač i koljivo sam sama odnela u crkvu, a kući me niko nije dočekao. Bogu hvala, deca su zdrava, otišla su u školu i vrtić, da ne gledaju mamu setnu na dan koji je oduvek bio najradosniji u godini.

Neka je moja Maša živa, zdrava, srećna i voljena. Sve drugo život nosi kako mora. Danas smo tu, sutra možda nismo… Zato grlim svaki trenutak, i tugu i sreću, jer ništa od toga ne bih menjala.

Da nismo izmolili naše prvo čudo, ko zna kojim bi putem naši životi otišli.

Ovako… imamo svoju priču.
Svoju tugu.
Svoju radost.
Svoje najveće čudo.

I to je samo naše.