Spasovdan

Neke misli mi se motaju po glavi već neko vreme. Bespotrebne borbe u mislima, preispitivanja koja više nikome ne dugujem. Imam dovoljno godina da znam šta želim da sačuvam, a šta da pustim. Sve negativno polako odbacujem. Izabrala sam put sa svojom decom, put koji nas čini srećnima koliko god okolnosti dozvoljavaju.

Kada vas zadese iznenadne, teške i važne životne situacije, tada najjasnije vidite ko je ko. Tada shvatite prema kome osećate zahvalnost, a prema kome prazninu. Postoje ljudi koji su žalili sa nama, ali ne zbog nas, već zbog sopstvenog osećaja gubitka. A postoje i oni drugi, oni koji su žalili i zbog gubitka i zbog nas. Ti isti ljudi danas se raduju svakom našem malom koraku napred. To su prijatelji.

Ne moramo se čuti svakog dana. Dovoljna je i kratka poruka, jedno „kako ste“, jedno kucknuto slovo koje kaže: „Tu sam.“ Nekada baš to znači više nego veliki govori.

Danas je 40 dana od Vaskrsa. Drugih četrdeset dana odavno brojimo od Vitinog odlaska. Tačno 151 dan. Za tih 151 dan neke važne osobe iz naših života nisu pronašle ni trenutak da nas posete. Nisu pitale kako su mi deca. Kako smo svi zajedno.

Možda se plaše tuge. Možda misle da nesreća može preći na njih. Neće, ne brinite. U nama još ima i života i radosti koje delimo sa drugima. Možda se plaše da će Jula tražiti pomoć. Ni to se neće desiti, bar ne uskoro, nadam se.

Zato ostajte tamo gde ste. Mi ćemo radosti novih dana deliti sa ljudima koji su uz nas, sa prijateljima koji ćute, a prisutni su, sa novim ljudima koji svakodnevno pitaju kako smo, i sa onima koje ćemo tek sresti na putu koji smo izabrali da nastavimo.

Današnji praznik podseća nas da smrt nije kraj. Nakon Hristovog odlaska, apostoli više nisu imali nikoga da ih vodi za ruku. Nastavili su sami, uz veru, hrabrost i odgovornost, sa porukom: „Niste sami.“

I možda je baš to najvažnija pouka Spasovdana: čovek može biti okružen brigama, a ipak nositi mir i veru da postoji nešto veće od trenutnog tereta.