Knedla bez šljiva

Knedla bez šljiva…

Stoji knedla u grlu od jutros. Steglo.. i ne popušta.

Znam da moram to iz sebe da izbacim..

Drugarica iz srednje, već nekoliko puta mi je pomogla. Nekad nenadano, nekad na moju molbu.

I svaki put isto.. ne umem da se naviknem.

Sinoć uspavala decu, sredila šta sam imala i legla.

Taman da utišam telefon, stiže poruka.

„Na vaš račun uplaćeno je…“ Mislim se: ko je sad u ovo doba..

Uđem u aplikaciju, proverim.. ona.

U sekundi, milion osećanja. Zahvalnost, olakšanje i odmah za tim težina. Neprijatnost..

Kao da ne znam gde da se stavim. Kao da dugujem nešto što ne znam kako da vratim. Ulazi Maša, pita šta mi je.

Kažem joj: „Moja drugarica, mama od A. iz tvoje škole, opet mi je uplatila novac…“ Kaže ona: „Pa lepo.“

„Jeste… ali meni je neprijatno…“ i krenem da plačem.

„Pa dobro, zahvali joj. Ako ti je baš neprijatno, vrati.“ Ali kako da vratim… kad mi zapravo treba… „Onda ćuti i zahvali se.“

Nije ni večerala. Otišla je…

Ostala sam sama. I razmišljam… Dobro je što je takva. Fina, kulturna, razumna. Samo da nikad ne oseti kako je kad fali. Kad stegne.

I onda mi krene u glavi neki video sa TikToka, devojčice ispred škole, pametne, lepe, unikatne, talentovane, svoje. Medju njima i moja Maša. A ispod, komentari.. jezivo.. „Drogeraši, gotičari, sektaši…“

Ljudi zatrovani. Kao da traže gde će da prospu to svoje.

Ista ona bot mašinerija kao kad napadnu studente i sl..

Od jutros ta knedla i dalje stoji. Ne mrda.

Javlja se drugarica, objašnjava zašto je uplatila. Sve ima smisla..

ali opet… nije vreme za davanje ako ne tražim.

Sve je lepo objasnila… možda neće imati kad meni zatreba.

I tako.. vrtim u krug.

Ne znam kako se uopšte ponašati u ovim vremenima.Kako ostati normalan. Kako primiti, a ne osećati krivicu..

Njoj, hvala do beskraja……

Hvala i za novac, ali i za svako slovo kucknuto na Viberu…

Jer iskreno… i to danas postaje retkost.

Prvorodjeni

Nisam o ovome do danas pisala…

Luka često zna da bude besan, i to s razlogom, kada gledamo stare fotografije. Imamo ih mnogo i često im se vraćamo. Najviše je onih na kojima su tata Vita i Maša. Luka tada stalno pita gde je on bio, zašto njega nema na tim slikama sa nama. Nekad se i rasplače..

Posle toga se smiri, pa me zamoli da mu obećam da ću, sledeći put kada budem rađala, njega roditi prvog. Obećam bez razmišljanja jer znam da više neću rađati, ni u ovom, ni u nekom drugom obliku, ako me bude…

Sonja se ne ljuti. Ona se naljuti samo kada kažem da to na slici nije ona, već Maša, jer zaista mnogo liče, pogotovo kada je Maša slikana s leđa.

Tada kratko kaže: „To Sonja“ i ode svojim putem..

Luki baš nedostaje tata. Verovatno je bio najviše vezan za njega, od svo troje..

Danas je, gledajući jednu staru sliku na kojoj ima tri dude u ustima, još kao sasvim mali, rekao:

„Mama, kad me opet rodiš, ja ću opet biti Duda Robot.“

Prvorođeni jeste…

Prvorođeno dete nije..

Ipak, naša izmoljena Maša provela je najviše vremena sa svojim tatom…

Babica

Već dva dana posmatram našu cicu.. Neće da jede, samo se premešta po podu, sa strane na stranu. Pogledam u nazad… da, to je to. Prošla su tačno dva meseca.

Sinoć, oko 20h, dolazi do mene i počinje da me doziva. Odvodi me u dečiju sobu… i kreće. Porodjaj počinje, a ona se ne odvaja od mene. Tako smo nas dve, polako… i jedno po jedno stižu mališani.

Sve je trajalo do nekih 22:30. Bez kapi krvi, čini mi se i bez mnogo bola. Prvi put, a tako lagano…

I ne, neće ih niko bacati u vodu.

Noć je prošla uz tihe mjauke i male svađe oko mleka… A jutro nas je dočekalo sa pet novih beba.

Žuti mačor se nije odvajao od nje, ali srećom, nemamo nijedno žućino.

Svi su tamni, lepi i čupkavi.

Cica dlakava guzica je prvi put mama..