Velike zadusnice
Danas su Velike Otvorene zadušnice, pred početak Vaskršnjeg posta.
Moji najvoljeniji na dva različita groblja sahranjeni…
U šali sam znala reći da kad umrem, kremiraju me i sahrane u Donje, Šanačko groblje, ali stvarnost mi želje pomutila..
Sad mi je zakupljeno mesto na Gornjem, Koviljskom groblju.. U istu kuću gde mi suprug počiva, na njega, kako je u prenesenom bilo i prethodnih 29 godina… On nas je nosio i vodio, on nam je temelj bio….
Za nas koji smo biciklisti tj pešaci, obići oba groblja s kraja na kraj sela, baš i nije lako..
Nego, na groblju ima dosta pasa, svakodnevno.
Bar na ovom Gornjem groblju..
Vitin grob su sav izgazili i ispreturali zemlju odgore..
Molim vas, ali stvarno vas molim, nemojte „mu“ nositi hranu tamo.. Najeo se on za života onoga što je želeo. Sad mu tamo ne treba. Samo sakupljamo lutalice i skrnavimo mu mesto počinka.
Ne zamerite mi..
Ostajte u zdravlju.
Da u miru i molitvi dočekamo Vaskršenje njegovo.
Hristos Vaskrse ljubavi moja……
12. februar
Prelepo i sunčano dvanaesto februarsko jutro
počelo je teškom temom. Luče se uželeo tate i
pitao me da li možemo malo da odemo do Carstva nebeskog Maša, Sonja, mama i on. Rekoh mu da ne možemo. Naravno da ne možemo. Ne ide tamo svako kad poželi. Tamo se samo jednom ide i svako ide u svoje vreme. Onda sam mu objasnila šta znači „svoje vreme“. Shvatio je. Mali je, ali brzo povezuje stvari koje ga zanimaju. No, tu nije bio kraj. Zabrinuo se, šta će Sonja i on sami kada Maša i ja jednog dana odemo u Carstvo nebesko? „Ništa, Luka“, rekoh mu. „Kako misliš šta ćete? Imaćete svoje porodice, možda ćete imati i decu. Mi ćemo biti baka i tetka…“ Ta priča mu se svidela.
Nije se više brinuo. Kad smo već u temi, rekoh mu: „Hajde da ti mama kaže još neke stvari, kao velikom dečaku…“ Ispričah mu o spomenicima, groblju, telu i duši, svećama, molitvi i tišini. Sada čekamo kraj marta, da odemo na groblje i vidimo maminu i tatinu sliku na spomeniku. Da malo sedimo u tišini i uz sveću se pomolimo za tatinu dušu.
Takav je put u sazrevanju ovog malog dečaka.
Takva je uloga njegove majke, da bez plakanja i sa osmehom govori o teškim i tužnim stvarima.
Dolazi lepo vreme. Doći će i lepši dani…
Moraju.
Čekamo ih.
I dalje čekamo da te u snovima sretnemo.
Da te u nekom prolazu vidimo.
I dalje te volimo.
Znate kako..
Znate kako,
dok se čudo ponekad dugo dosadjuje i čeka pravi trenutak da
nekoga obraduje, još češće je tu zlo koje vreba da priredi nesreću.
Ne završavaju se svi brakovi svađom, razvodom ili tučom…
Moj se okončao nesrećom.
Nismo se svojevoljno razišli. Kada se malo sabereš i pomiriš sa tugom, počneš da shvataš razne stvari. Između ostalog, shvatila sam koliko nemamo zajedničkih fotografija. Ja nisam fotogenična i ne volim da se slikam, a Vita nije voleo niti hteo da pozira. Na svakoj slici je sa nekim detetom u zagrljaju, sa cigaretom ili jednostavno uhvaćen s leđa. Jedva sam pronašla jednu fotografiju sa koje sam mogla da isečem da on bude sam na njoj… i to samo deo njega. Jednu sam uspela da odvojim za našu treću zajedničku kuću, tamo gde će je kamenorezac postaviti uz naša imena i godišta… Večeras krenem nekim poslom u selo i vidim da radi fotografska radnja.
Setim se jedne mutne slike u telefonu. To mi je omiljena.
Na njoj je ceo moj svet.
Na njoj je sve moje. Sve što iole vredi, što volim, što sam volela i što ću voleti. Tata Vita sa našom decom.
Svratim i pitam može li da se uveća na A3.
I gle, opet čudo.
Može. I to tako da uopšte nije mutna kao na telefonu.
Naš Joca, seoski registrovani fotograf, učini čudo…
i nije hteo ni da naplati.
Ni dinar, kao ni za prethodnu Vitinu sliku.
To su sitna dela koja nemaju cenu. Tu čovek bude Čovek.
Ako ste pročitali ovo što nakuckah, razmislite…
Razmislite imate li fotografije vama dragih ljudi, sa vama. Zajedno.
Neka je i nameštena, neka je i usiljena poza. Toliko ume da nedostaje.
I toliko mnogo može da znači