Evogac..

E ovakoc..

‎Toliko što se tiče slika mog pokojnog supruga, naših uspomena zabeleženih fotografijama i svega što ste do sada mogli da vidite, videli ste.

‎Ono što je ostalo, ostaje našoj deci i meni. Za uspomenu..

‎A najviše ostaje u mojoj glavi, ono što nigde nikada nije zabeleženo.

‎Možda ponešto nekada i napišem, pa pročitate… ali slike više ne.

‎Jednom čovek mora da preseče.

‎Ja sam odlučila da je to sada.

‎Život ide dalje..

‎Nije ni stao, samo je ubrzao slike i misli u mojoj glavi.

‎Tamo će i nastaviti da žive.

‎Na haos u svojoj glavi sam već navikla.

‎Ne dao Bog da me neko ozbiljno analizira… ne mogu ni da zamislim kako bi mu bilo. Ne verujem da postoji toliko jak stručnjak.

‎Elem… ostajte dobri.

‎Posebno vi koji ste poštovali našeg tatu Vitu i kojima je bio drag.

‎A kako naše Luče kaže: „Mama, moramo da se smejemo.“

‎Mama nekad počne i na silu… ali onda se smeh otme sam, iskreno i od srca.

‎Ne pamtim kada sam se sa njima smejala kao danas.

‎Volem vas..