Nova kuca, ponovo..

Uf…

Juče je završena naša treća zajednička kuća. Poslednja. Zadnja. Više nema.

Ovu smo dobili na poklon, verovali ili ne. Ima takvih ljudi. Dobrih.

Ženu čak ni ne poznajem lično, ali je sa svojim čovekom odlučila da meni i mom mužu pokloni nadgrobni spomenik. Koliko god to čudno zvučalo, to je jedina stvar oko koje se nisam dvoumila, niti razmišljala. Nekako sam je odmah prihvatila.

Kada mi ljudi nude novac ili neku drugu pomoć, uvek mi bude teško i neprijatno. Ovo… ovo je ogromna pomoć. Velika briga manje. Beskrajno sam im zahvalna.

Luka stalno traži da ide na groblje, da ga vodim tati. Čuje kako odrasli pričaju, bili smo tamo, odneli ovo, zapalili sveću… I želi i on.

Obećala sam mu, čim bude spomenik i naša slika, ići ćemo. Objasnila sam mu šta je groblje, šta je spomenik, šta tamo radimo…

U mom životu sam ispratila mnogo dragih ljudi. Svaka vest, svaki odlazak zaboli na svoj način. I čovek, nekako, nauči da nosi to.

Ali najteži trenutak… stvarno najteži u mom životu… bio je onaj kada sam morala da priđem Maši i kažem joj da više nema tatu. Tada mi se nebo sručilo. Sve je stalo. Srce mi je tuklo toliko jako da sam imala osećaj da ga svi čuju. Ne znam ni kako sam sišla niz stepenice.

Za danas sam mislila da će biti isto tako teško.

Povela sam i Luku i Sonju. Nisam smela sama. Plašila sam se da se Luki ne sloši. Pozvala sam našeg velikog prijatelja da nas vozi. Iz vrtića, pravo tamo…

Ali nije bilo strašno. Ni malo.

Iznenadio me. Sklopio je rukice, pomolio se. Tražio je da vidi gde mu je baka, tatina mama. Posedeo je malo kod nje… i onda smo krenuli kući.

Evo ga sada… nekako lakši. Srećan. Raspoložen. Kao da je nosio neki mali, veliki teret i konačno ga spustio.

I ja sam.

Sada možemo zajedno da odemo kod tate, kad god neko od nas poželi.

Naša nova kuća možda nije ona u kojoj živimo…

ali je mesto gde ćemo uvek dolaziti zajedno,

da ćutimo, da pričamo, da se sećamo…

i da učimo da ljubav ne prestaje već samo menja oblik.

„Vitomir i Julijana.. u ljubavi.. jačoj od prolaznosti.. dužoj od vremena.. Maša, Luka, Sonja”

Prijatelji za koje nisi ni svestan da ih imaš…

Naš tata Vita imao je sedam drugara još iz detinjstva. Razlika među nekima bila je tek godinu dana. Zajedno su išli u školu, odrastali, momčili se, prošli kroz teška vremena krize i ratova, ženili se, kumovali jedni drugima… i nastavili kroz život, zajedno.

Sa nekima se viđao češće, sa nekima ređe, ali su uvek bili tu jedni za druge. Svi u istom selu.

Svi svoji.

U poslednje vreme, jednog je nekako izdvojio. Voleli su iste stvari, delili iste navike, iste poroke. I svaki put kada bi mi rekao da ide kod njega, ili da ga je on zvao… ne mogu da opišem tu mešavinu besa i ljubomore u meni. Ljubomore, jer bi sve ostavio i odmah krenuo. Besa, jer sam znala kako će se ti njihovi susreti završiti.

A onda, kada je došlo ono „stani-pani“… opet je njega zvao. On ga je vozio kod doktora. Njega je poslednjeg video. Sa njim je poslednji put, onako ljudski, izdivanio…

Njegovu ženu poznajem još iz školskih dana. Nikada nismo bile bliske, osim kroz porodična viđanja. Nismo slične, nemamo ista interesovanja, ali smo uvek znale lepo da se ispričamo… iako retko.

A onda, od dana kada je Vita otišao, oni su tu.

Svaki dan.

Svaki dan poziv.

Svake nedelje popodne, kod nas.

Deca su ih zavolela. Luka često spominje tatinog druga, koji je sada postao njegov veliki drug. Sonja se ne odvaja od tete koja dolazi. To je iskrena, čista dečija ljubav… ali verujem, podjednako iskrena i sa njihove strane.

I svaki put kada ih vidim ili čujem, progutam knedlu. Setim se koliko sam nekada mrzela trenutak kada Vita pomene njegovo prezime…

Danas bih najradije samu sebe za to pojela.

Ostali su tu kada nam se svet srušio.

Zagrlili su nas umesto Vite.

Pokazali da ljubav ne prestaje smrću.

Verujem da ih je Vita izabrao, znajući da ćemo uz njih moći da stojimo.

Hvala im što ga i dalje žive kroz brigu, ljubav i prisutnost.

Jer pravi prijatelji ne odlaze kada ode onaj koji ih je spajao.

Oni tada tek pokažu ko su.

I zato znam,

Vita nije otišao.

Samo je svoje srce podelio na više njih…

da ga mi nikada ne izgubimo.

Hvala čika Đ. i tetka I.

21. dan u mesecu..

Danas su tri meseca otkako si se upokojio.

Kao da je juče bilo, a opet, kao da su prošle tri godine, toliko se toga u meni i oko mene izdešavalo. A tuga… ni manje teška, ni manje bolna kako vreme odmiče.

Razmišljam… neverovatno je koliko si nas, zapravo, sve pripremao na svoj odlazak. Ako je to uopšte moguće. Kao da si znao. Možda i jesi.

Juče sam bila na groblju, kasno uveče. Videla sam okvir koji je kamenorezac postavio… I tek tada me je nešto strefilo. Kao da sam od tog trenutka još svesnija da se nećeš vratiti.

Stalno mi se vraća naš poslednji razgovor, sat vremena pre nego što si otišao. Te tvoje četiri reči… odzvanjaju u meni. Neverovatno je kako si, u tolikim bolovima, znao šta se dešava, a ipak našao snage da mi se javiš.

Beskrajno sam ti zahvalna na tome. Na tim rečima. Na onom poljupcu i zagrljaju pet dana pre, u zoru, kada si krenuo u Kamenicu…

Verujem da ti duša sada, u miru, čeka Hristovo vaskrsenje.

A ja…

čekam neki novi susret.

Ne žurim, da se razumemo.

Ali se nadam.