Cija? nicija..
Čija? – Ničija…
Dođoh i ja na red. Pedeset i sedmog dana zapitala sam se, čija sam sada ja? Da li sam i dalje Jula Vitomirova? Pred zakonom ove zemlje znam da je brak prestao. To je jasno naglašeno na izvodu iz MKR koji sam vadila posle Vitomirove smrti.
Ali pred Bogom… da li sam ja i dalje, pred Gospodom, Vitomirova supruga? Preplakah jutro. Sreća pa sam se u poslednje vreme oslobodila i za sve ovakve nedoumice pitam našeg sveštenika.
Retko fin čovek. Veoma prijatan za razgovor, pun razumevanja, kulturan i smiren. Razgovor sa njim probudi u vama dobro za koje možda niste ni znali da ga nosite. Naš sveštenik kaže da je, suštinski, ljubav jedina veza koja spaja i koja će nas sastaviti i u Carstvu Božjem. Nijedna ljubav, ako je prava, nije privremena. Ona je stvorena za večnost.
Rekao mi je da sam ja Jula Vitomirova i da je Vitomir Julin dokle god budemo želeli i dokle god među nama bude ljubavi. To su mnogo snažne reči. Možda još nisam ni svesna njihove jačine.
Znam samo da je on moj, bio i ostao.
A ja… nije da nisam ničija. Bila sam Vitina.
A dokle, vreme će pokazati.
Možda nas večnost iznenadi i podari nam
beskonačnost u ljubavi.
Velike zadusnice
Danas su Velike Otvorene zadušnice, pred početak Vaskršnjeg posta.
Moji najvoljeniji na dva različita groblja sahranjeni…
U šali sam znala reći da kad umrem, kremiraju me i sahrane u Donje, Šanačko groblje, ali stvarnost mi želje pomutila..
Sad mi je zakupljeno mesto na Gornjem, Koviljskom groblju.. U istu kuću gde mi suprug počiva, na njega, kako je u prenesenom bilo i prethodnih 29 godina… On nas je nosio i vodio, on nam je temelj bio….
Za nas koji smo biciklisti tj pešaci, obići oba groblja s kraja na kraj sela, baš i nije lako..
Nego, na groblju ima dosta pasa, svakodnevno.
Bar na ovom Gornjem groblju..
Vitin grob su sav izgazili i ispreturali zemlju odgore..
Molim vas, ali stvarno vas molim, nemojte „mu“ nositi hranu tamo.. Najeo se on za života onoga što je želeo. Sad mu tamo ne treba. Samo sakupljamo lutalice i skrnavimo mu mesto počinka.
Ne zamerite mi..
Ostajte u zdravlju.
Da u miru i molitvi dočekamo Vaskršenje njegovo.
Hristos Vaskrse ljubavi moja……
12. februar
Prelepo i sunčano dvanaesto februarsko jutro
počelo je teškom temom. Luče se uželeo tate i
pitao me da li možemo malo da odemo do Carstva nebeskog Maša, Sonja, mama i on. Rekoh mu da ne možemo. Naravno da ne možemo. Ne ide tamo svako kad poželi. Tamo se samo jednom ide i svako ide u svoje vreme. Onda sam mu objasnila šta znači „svoje vreme“. Shvatio je. Mali je, ali brzo povezuje stvari koje ga zanimaju. No, tu nije bio kraj. Zabrinuo se, šta će Sonja i on sami kada Maša i ja jednog dana odemo u Carstvo nebesko? „Ništa, Luka“, rekoh mu. „Kako misliš šta ćete? Imaćete svoje porodice, možda ćete imati i decu. Mi ćemo biti baka i tetka…“ Ta priča mu se svidela.
Nije se više brinuo. Kad smo već u temi, rekoh mu: „Hajde da ti mama kaže još neke stvari, kao velikom dečaku…“ Ispričah mu o spomenicima, groblju, telu i duši, svećama, molitvi i tišini. Sada čekamo kraj marta, da odemo na groblje i vidimo maminu i tatinu sliku na spomeniku. Da malo sedimo u tišini i uz sveću se pomolimo za tatinu dušu.
Takav je put u sazrevanju ovog malog dečaka.
Takva je uloga njegove majke, da bez plakanja i sa osmehom govori o teškim i tužnim stvarima.
Dolazi lepo vreme. Doći će i lepši dani…
Moraju.
Čekamo ih.
I dalje čekamo da te u snovima sretnemo.
Da te u nekom prolazu vidimo.
I dalje te volimo.