12. februar

Prelepo i sunčano dvanaesto februarsko jutro

počelo je teškom temom. Luče se uželeo tate i

pitao me da li možemo malo da odemo do Carstva nebeskog Maša, Sonja, mama i on. Rekoh mu da ne možemo. Naravno da ne možemo. Ne ide tamo svako kad poželi. Tamo se samo jednom ide i svako ide u svoje vreme. Onda sam mu objasnila šta znači „svoje vreme“. Shvatio je. Mali je, ali brzo povezuje stvari koje ga zanimaju. No, tu nije bio kraj. Zabrinuo se, šta će Sonja i on sami kada Maša i ja jednog dana odemo u Carstvo nebesko? „Ništa, Luka“, rekoh mu. „Kako misliš šta ćete? Imaćete svoje porodice, možda ćete imati i decu. Mi ćemo biti baka i tetka…“ Ta priča mu se svidela.

Nije se više brinuo. Kad smo već u temi, rekoh mu: „Hajde da ti mama kaže još neke stvari, kao velikom dečaku…“ Ispričah mu o spomenicima, groblju, telu i duši, svećama, molitvi i tišini. Sada čekamo kraj marta, da odemo na groblje i vidimo maminu i tatinu sliku na spomeniku. Da malo sedimo u tišini i uz sveću se pomolimo za tatinu dušu.

Takav je put u sazrevanju ovog malog dečaka.

Takva je uloga njegove majke, da bez plakanja i sa osmehom govori o teškim i tužnim stvarima.

Dolazi lepo vreme. Doći će i lepši dani…

Moraju.

Čekamo ih.

I dalje čekamo da te u snovima sretnemo.

Da te u nekom prolazu vidimo.

I dalje te volimo.