Spasovdan

Neke misli mi se motaju po glavi već neko vreme. Bespotrebne borbe u mislima, preispitivanja koja više nikome ne dugujem. Imam dovoljno godina da znam šta želim da sačuvam, a šta da pustim. Sve negativno polako odbacujem. Izabrala sam put sa svojom decom, put koji nas čini srećnima koliko god okolnosti dozvoljavaju.

Kada vas zadese iznenadne, teške i važne životne situacije, tada najjasnije vidite ko je ko. Tada shvatite prema kome osećate zahvalnost, a prema kome prazninu. Postoje ljudi koji su žalili sa nama, ali ne zbog nas, već zbog sopstvenog osećaja gubitka. A postoje i oni drugi, oni koji su žalili i zbog gubitka i zbog nas. Ti isti ljudi danas se raduju svakom našem malom koraku napred. To su prijatelji.

Ne moramo se čuti svakog dana. Dovoljna je i kratka poruka, jedno „kako ste“, jedno kucknuto slovo koje kaže: „Tu sam.“ Nekada baš to znači više nego veliki govori.

Danas je 40 dana od Vaskrsa. Drugih četrdeset dana odavno brojimo od Vitinog odlaska. Tačno 151 dan. Za tih 151 dan neke važne osobe iz naših života nisu pronašle ni trenutak da nas posete. Nisu pitale kako su mi deca. Kako smo svi zajedno.

Možda se plaše tuge. Možda misle da nesreća može preći na njih. Neće, ne brinite. U nama još ima i života i radosti koje delimo sa drugima. Možda se plaše da će Jula tražiti pomoć. Ni to se neće desiti, bar ne uskoro, nadam se.

Zato ostajte tamo gde ste. Mi ćemo radosti novih dana deliti sa ljudima koji su uz nas, sa prijateljima koji ćute, a prisutni su, sa novim ljudima koji svakodnevno pitaju kako smo, i sa onima koje ćemo tek sresti na putu koji smo izabrali da nastavimo.

Današnji praznik podseća nas da smrt nije kraj. Nakon Hristovog odlaska, apostoli više nisu imali nikoga da ih vodi za ruku. Nastavili su sami, uz veru, hrabrost i odgovornost, sa porukom: „Niste sami.“

I možda je baš to najvažnija pouka Spasovdana: čovek može biti okružen brigama, a ipak nositi mir i veru da postoji nešto veće od trenutnog tereta.

Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara…

Našu prvu radost smo izmolili. Pod Ostrogom, kraj moštiju Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, slava mu i milost. Posle dvanaest godina borbe i dve neuspele vantelesne oplodnje, na njegov dan, 12. maja, pre sedamnaest godina stiglo je naše najveće čudo. Naša Maša.

Kasnije su došle još dve radosti, posle još mnogo godina čekanja i molitvi, ali našem tata Viti niko nije bio kao njegova Maša. Nju niko nije mogao da zameni i sa njom se niko nije mogao meriti. Poslednjih godinu dana kao da je osećao koliko mu znači svaki trenutak sa njom. Tražio je njeno društvo, razgovarali su dugo, onako sami, tiho i iskreno.

Nedavno joj je obećao da će ići na pecanje. To obećanje nije stigao da ispuni… niti će. Može ona otići nekad sa nekim drugim, može joj neko praviti društvo, ali nije to to. Nekoliko puta je pomenula kako joj je tata obećao i svaki put me ta rečenica preseče na pola.

Noćas sam zbog toga plakala.

I zbog toga što našu prvu radost ove godine slavim sama. Kolač i koljivo sam sama odnela u crkvu, a kući me niko nije dočekao. Bogu hvala, deca su zdrava, otišla su u školu i vrtić, da ne gledaju mamu setnu na dan koji je oduvek bio najradosniji u godini.

Neka je moja Maša živa, zdrava, srećna i voljena. Sve drugo život nosi kako mora. Danas smo tu, sutra možda nismo… Zato grlim svaki trenutak, i tugu i sreću, jer ništa od toga ne bih menjala.

Da nismo izmolili naše prvo čudo, ko zna kojim bi putem naši životi otišli.

Ovako… imamo svoju priču.
Svoju tugu.
Svoju radost.
Svoje najveće čudo.

I to je samo naše.

17 godina

Sedamnaest godina..
Gledam te kako polako izlaziš iz sveta devojčice i zakoračuješ u onaj veliki, šareni, pomalo haotičan svet odraslih. I iskreno? Jedva čekam da ga osvojiš na svoj način.

Nemoj previše da se menjaš da bi se dopala svetu. Svet ionako najviše pamti one koji su imali hrabrosti da budu svoji.
Čuvaj svoju ludost, svoje ideje u tri ujutru, svoje boje, svoje crtice po sveskama, svoj pogled koji vidi detalje koje drugi ni ne primete. To je tvoja supermoć.

Putuj kad god možeš..
Zaljubljuj se u gradove, muziku, trenutke i ljude koji ti šire dušu. Greši slobodno, ali iz svake greške ukradi neku pamet. Ne žuri da odrasteš potpuno, odrasli ionako često glume da znaju šta rade.

Želim ti da jednog dana radiš baš ono što voliš, da kroz svoj dizajn ostavljaš tragove sebe po svetu, da tvoje ideje nekome poprave dan, izmame osmeh ili zapale inspiraciju..

I kad god život postane preglasan, seti se:
uvek imaš mesto gde si voljena bezuslovno, gde možeš da dođeš raščupana, umorna, zbunjena ili srećna..
Kod mene..

Uvek..

Volim te više nego što može da stane u jednu čestitku..
Srećan ti 17. rođendan, moje malo veliko najčudo.

Knedla bez šljiva

Knedla bez šljiva…

Stoji knedla u grlu od jutros. Steglo.. i ne popušta.

Znam da moram to iz sebe da izbacim..

Drugarica iz srednje, već nekoliko puta mi je pomogla. Nekad nenadano, nekad na moju molbu.

I svaki put isto.. ne umem da se naviknem.

Sinoć uspavala decu, sredila šta sam imala i legla.

Taman da utišam telefon, stiže poruka.

„Na vaš račun uplaćeno je…“ Mislim se: ko je sad u ovo doba..

Uđem u aplikaciju, proverim.. ona.

U sekundi, milion osećanja. Zahvalnost, olakšanje i odmah za tim težina. Neprijatnost..

Kao da ne znam gde da se stavim. Kao da dugujem nešto što ne znam kako da vratim. Ulazi Maša, pita šta mi je.

Kažem joj: „Moja drugarica, mama od A. iz tvoje škole, opet mi je uplatila novac…“ Kaže ona: „Pa lepo.“

„Jeste… ali meni je neprijatno…“ i krenem da plačem.

„Pa dobro, zahvali joj. Ako ti je baš neprijatno, vrati.“ Ali kako da vratim… kad mi zapravo treba… „Onda ćuti i zahvali se.“

Nije ni večerala. Otišla je…

Ostala sam sama. I razmišljam… Dobro je što je takva. Fina, kulturna, razumna. Samo da nikad ne oseti kako je kad fali. Kad stegne.

I onda mi krene u glavi neki video sa TikToka, devojčice ispred škole, pametne, lepe, unikatne, talentovane, svoje. Medju njima i moja Maša. A ispod, komentari.. jezivo.. „Drogeraši, gotičari, sektaši…“

Ljudi zatrovani. Kao da traže gde će da prospu to svoje.

Ista ona bot mašinerija kao kad napadnu studente i sl..

Od jutros ta knedla i dalje stoji. Ne mrda.

Javlja se drugarica, objašnjava zašto je uplatila. Sve ima smisla..

ali opet… nije vreme za davanje ako ne tražim.

Sve je lepo objasnila… možda neće imati kad meni zatreba.

I tako.. vrtim u krug.

Ne znam kako se uopšte ponašati u ovim vremenima.Kako ostati normalan. Kako primiti, a ne osećati krivicu..

Njoj, hvala do beskraja……

Hvala i za novac, ali i za svako slovo kucknuto na Viberu…

Jer iskreno… i to danas postaje retkost.

Prvorodjeni

Nisam o ovome do danas pisala…

Luka često zna da bude besan, i to s razlogom, kada gledamo stare fotografije. Imamo ih mnogo i često im se vraćamo. Najviše je onih na kojima su tata Vita i Maša. Luka tada stalno pita gde je on bio, zašto njega nema na tim slikama sa nama. Nekad se i rasplače..

Posle toga se smiri, pa me zamoli da mu obećam da ću, sledeći put kada budem rađala, njega roditi prvog. Obećam bez razmišljanja jer znam da više neću rađati, ni u ovom, ni u nekom drugom obliku, ako me bude…

Sonja se ne ljuti. Ona se naljuti samo kada kažem da to na slici nije ona, već Maša, jer zaista mnogo liče, pogotovo kada je Maša slikana s leđa.

Tada kratko kaže: „To Sonja“ i ode svojim putem..

Luki baš nedostaje tata. Verovatno je bio najviše vezan za njega, od svo troje..

Danas je, gledajući jednu staru sliku na kojoj ima tri dude u ustima, još kao sasvim mali, rekao:

„Mama, kad me opet rodiš, ja ću opet biti Duda Robot.“

Prvorođeni jeste…

Prvorođeno dete nije..

Ipak, naša izmoljena Maša provela je najviše vremena sa svojim tatom…

Babica

Već dva dana posmatram našu cicu.. Neće da jede, samo se premešta po podu, sa strane na stranu. Pogledam u nazad… da, to je to. Prošla su tačno dva meseca.

Sinoć, oko 20h, dolazi do mene i počinje da me doziva. Odvodi me u dečiju sobu… i kreće. Porodjaj počinje, a ona se ne odvaja od mene. Tako smo nas dve, polako… i jedno po jedno stižu mališani.

Sve je trajalo do nekih 22:30. Bez kapi krvi, čini mi se i bez mnogo bola. Prvi put, a tako lagano…

I ne, neće ih niko bacati u vodu.

Noć je prošla uz tihe mjauke i male svađe oko mleka… A jutro nas je dočekalo sa pet novih beba.

Žuti mačor se nije odvajao od nje, ali srećom, nemamo nijedno žućino.

Svi su tamni, lepi i čupkavi.

Cica dlakava guzica je prvi put mama..

Podrska postenom sugradjaninu

Policajac. Na dužnosti. U uniformi.

Sa sve pločicom i prezimenom.

Radi svoj posao, u Srbiji, 2026. godine.

I zbog toga biva razapet..

Ne zbog bahatosti.

Ne zbog sile.

Nego zato što je radio ono za šta je plaćen, da održava red..

U kakvom smo to društvu kad je pošten rad razlog za napad?

Kad je zakon slabiji od galame na društvenim mrežama?

Ovo nije incident.

Ovo je slika sistema koji puca.

Bahatost je postala norma.

Bezvlašće svakodnevica.

A oni koji rade kako treba, postaju mete..

Ovoga puta, to je moj sugrađanin.

Moj komšija..

Sutra može biti bilo ko od nas..

Ako se danas ćuti na nepravdu, sutra je prihvatamo.

Srbijo, budna li si?

Ili makar priznaj, dokle smo spremni da tonemo??

Podrška časnom M. S.

Gospod moj i Bog moj

„Gospod moj i Bog moj!“

U današnje vreme, mnogo je „Toma“ među nama.

Sve se meri, proverava, dokazuje..

A vere, sve manje…

Ljudi traže opipljivo. Traže garancije. Traže sigurnost.

Kao da bez dokaza ništa nema vrednost.

A ja verujem…..

Ne gubim vreme na beskrajne analize i sumnje.

Život me je naučio da prepoznam i bez dokaza.

Jer ono što se oseća srcem, ne traži potvrdu očima.

Apostol Toma nije bio nevernik.

Bio je čovek koji je želeo sigurnost.

Koji je želeo da dodirne, da vidi, da se uveri..

„Dok ne vidim na rukama Njegovim rane od klinova,

i ne metnem prst svoj u rane od klinova,

i ne metnem ruku svoju u rebra Njegova, neću verovati.“

Nije sumnjao bez razloga.

Ali je čekao poslednji dokaz.

A kada mu se Isus Hristos obratio,

više nije bilo potrebe ni za pitanjem, ni za dokazom..

Samo istina….

Zato danas ne budimo „Toma“.

Ne trošimo vreme tražeći ono što se ne može izmeriti.

Ne dokazujte ono što se verom prihvata.

Ne moraš da vidiš da bi znao.

Ne moraš da dodirneš da bi verovao.

Hristos je vaskrsao. Jeste i biće.

„Zato što si me video, poverovao si;

blaženi su koji ne videše, a verovaše.“

Svetla nedelja

U danima Vaskrsa ne ide se na groblje.

Ne zato što smo zaboravili one koje volimo, već baš suprotno, jer verujemo.

Vaskrs nije vreme tuge.

To su dani radosti, pobede života nad smrću, svetlosti nad tamom..

To su dani kada se ne spuštamo ka grobovima, već podižemo pogled ka nebu..

Naše upokojene ne zaboravljamo..

Nosimo ih u molitvi, u srcu, u svakom “Hristos vaskrse” koje izgovorimo.

Jer ako verujemo u Vaskrsenje, verujemo i da smrt nije kraj.

Zato na groblje idemo tek na Pobusani ponedeljak..

Tada, u miru, bez praznične radosti koja pripada životu, odlazimo da upalimo sveću, da se pomolimo, da se setimo..

Tiho, kako dolikuje..

Vaskrs je za žive..

Za zagrljaje..

Za oproštaj..

Za novu nadu..

A naši dragi koji nisu sa nama, oni čekaju isto to Vaskrsenje, zajedno sa svima nama..

I u tome je uteha.

I u tome je vera.

Hristos vaskrse Vitomire, ljubavi moja..

Vaskrsao je

Vaskrsao je

Hristos je vaskrsao, jeste i biće.

Život je pobedio smrt, svetlost nadjačala je tamu..

Duša mi se raduje, ali boli..

Boli jer voli..

Nedostaješ mi…

Nedostaje mi mnogo toga..

Još uvek se navikavam. Navikavam da nisi tu..

Svaki praznik nas dobro protrese i preispita.

Dobro smo.

Bićemo dobri.

Jer negde između tuge i vere, učim da prihvatim.

Da ljubav ne nestaje, samo menja oblik.

Da ono što je bilo stvarno, ne može da prestane.

Vaskrsenje..

To nije samo sećanje na čudo.

To je obećanje.

Da smrt nije kraj, već prelaz.

Da svi mi, i oni koje volimo, čekamo isti susret u večnosti..

I znam…

I ti čekaš Vaskrsenje..

Kao i svi mi..

U toj veri je moj mir..

U toj nadi je moj spas..

I zato danas biram da verujem još jače.

U susrete koje ne vidimo, ali osećamo.

U zagrljaje koji ne prolaze.

Jer Vaskrs nije samo pobeda života nad smrću,

već i pobeda ljubavi nad prolaznošću..

I dok boli, znam..

Tu si, samo drugačije.