Stigle su šljive…
Stigle su i šljive. Ja ih obožavam.
Pored dece i mene, Vita je najviše voleo gomboce. Svaka komšinica ili prijateljica koja je to znala, kad god bi ih pravila, odvojila bi nekoliko i donela njemu. To je bila jedna od onih malih pažnji koje se ne zaboravljaju.
A ja… ja ih nikada nisam volela. Ni da ih pravim, ni da ih jedem.
Pre neki dan Maša je, sasvim spontano, pred tetka Ivanom rekla:
„Znaš, tata je mnogo voleo gomboce. Ja ih više neću jesti. Nema tate… nema ni gomboca iz komšiluka.“
U toj jednoj dečjoj rečenici stalo je više tuge nego u mnogim dugim razgovorima.
Tetka Ivana joj je rekla da će je naučiti da ih sama pravi. I hoće. Nije problem napraviti gomboce. Recept postoji. Nauči se. Umeće se prenosi.
Ali ono što ne može da se nauči jeste kako da ih pravimo, a da ne mislimo na njega.
Nekada me pitaju zašto ih jednostavno ne napravim. Ne umem to ni sebi da objasnim. Nije stvar u testu, krompiru ili šljivama. Nije ni u vremenu koje treba odvojiti.
Stvar je u tome što bi oni bili tu, na stolu. A njega ne bi bilo.
I baš zato me sada, možda više nego ikada, nerviraju.
Koliko god da pokušavam da u sebi napravim neko primirje sa životom, dovoljne su prve šljive na pijaci, miris kajsija, lubenica na tezgi ili pomen gomboca da se sve to raspadne za nekoliko sekundi. Kao kula od karata koju sruši najmanji povetarac.
Ljudi često misle da tuga dolazi na velike datume. Na godišnjice, rođendane, praznike.
Ne.
Ona mnogo češće dođe kroz sasvim običan dan. Kroz voće koje je stiglo u sezonu. Kroz jelo koje je neko voleo. Kroz dečju rečenicu izgovorenu bez velike namere.
I tada shvatiš da ne nedostaje tebi recept. Nedostaje čovek zbog kog je sve to imalo poseban ukus.
Šljive će proći. Proći će i ovo leto.
Ali postoje ljudi koji zauvek ostanu u svakom godišnjem dobu.
Prijatelji..
Prijatelji…
Ima vas. Dragi ste mi i o tome koliko mi značite neću ni da govorim…
Ali ipak, moj jedini prijatelj više nije tu.
Nedostaje. Uf… baš zna da zaboli koliko nedostaje.
Jedini je znao svaki pedalj mene. Znao je kako razmišljam. Poznavao je i ono dobro u meni za koje ni sama nisam znala da postoji. Poznavao je i ono pogano, tvrdoglavo i bezobrazno. Ponešto bi mi pustio, na ponešto bi se samo nasmejao, a ono ostalo bi ćutke sačuvao. Nikada me nije odavao drugima.
Uostalom, nedostajao mi je i kada ga nema samo nekoliko sati, a kamoli sada…
Kao da je već čitava večnost prošla.
Pre neki dan bio mi je rođendan. Nema više nikoga da me zadirkuje kao što je on umeo. Svi su fini, dobri, čestitaju, donesu poklon…
A onda je došao i Lukin rođendan. Sve je bilo lepo.
Imali smo sa kim da slavimo, ali nisam imala sa kim da se radujem.
Toliko smo čekali tog dečaka.
Napravio ga je majstorski.
To mu je životno remek-delo.
I onda… tako.
Sve bez našeg Vite. Bez mog prijatelja.
Kažu da vreme nauči čoveka da živi sa nedostajanjem. Možda. Ali ne verujem da postoji vreme koje može da nauči srce kako da ne traži svog čoveka u svakoj sitnici, u svakoj šali, u svakom razlogu za radost. Neke ljubavi se ne završavaju. Samo nastavljaju da bole, tiho, svakog dana… i zauvek nose jedno ime.
Nedostaješ mi, Vito.
Više nego što reči umeju da kažu.
50 svećica
Toliko ste svi fini, dobri, kulturni, pažljivi… Neke sam ja podsetila, neke Fejsbuk, neki su se sami setili…
Bezbroj srculanaca mi je stiglo od jutros…
A ja… Ja bih samo jedan dodir. Ništa više…A znam da ne može. Znam… Ali želim…
I kada bi se desilo čudo da u snu bar dobijem ono što želim, ne bih tu stala. Htela bih još jedan, pa još jedan… i tako u beskraj…
Takvi smo mi ljudi. Nezasiti…
Hvala za svako srculence i svaku poruku koju sam dobila, makar i reda radi, ali ste je ipak otkucali. 😘
Prođe pola veka, i svašta nešto sa njim… Šta li će mi doneti naredne godine, o tome ne treba ni misliti.
Ionako život retko ide onako kako mi zamislimo.
Ostajte mi dobri i srećni. ❤️
„Deca molitve“
Stigli su prvi primerci moje knjige..
„Deca molitve“ nije samo knjiga.
to je deo mog života pretočen u reči..
Ako želite svoj primerak, javite mi se u poruci 💜 ..
SMS ili WA na +381-60-604-111-7
Neke fotografije pronađu nas
Poslednji dan redovnog boravka u vrtiću. Malci su srećni, iako će i u danima koji slede ići u vrtić.
Sonja je moj mali, mali maturant. Prelazi iz jaslica u vrtićku grupu i danas je imala priredbu. Preplakala je dok nije došla do mene. Bili su tako slatki, mali i uigrani.
Ovo je jedna posebna generacija. Deca našeg mesta gotovo redovno idu u vrtić, retko izostaju. Roditelji rade i ne čuvaju mesto, a svi su složni i aktivni. Bilo ih je prelepo gledati, a samo je poneko od njih već napunio tri godine.
Sada, kada smo kod kuće i kada su se utisci malo slegli, pregledala sam njihove portfolije. Bogu hvala, deca su nam bila zdrava, nisu puno izostajala i imaju mnogo radova.
Sonjinim portfoliom sam oduševljena. Medicinske sestre vaspitači su se baš potrudile da sve povežu u smislene celine. Lukin je prepun crteža i listova koje je bojio…
I onda, u Lukinom portfoliju pronađem sliku njegove porodice.
Moje porodice.
Naše porodice…
Suze ne prestaju.
Setila sam se kako bi Vita, onako umoran, kada uveče dođe s posla, jedva čekao da prelista dečje radove. Koliko je samo imao volje i ljubavi za takve sitnice kada su deca u pitanju. Uvek sam se pitala odakle mu snaga posle toliko napornog dana…
Mislim da se posle te fotografije nismo ni slikali nas petoro zajedno…
Niti ćemo.
Hvala Gospodu na zdravlju dece. Hvala na njihovim srećnim licima. Hvala na ljubavi koju osećaju jedni prema drugima.
Sećanje na Studen Vitomira
Postoje ljudi čiji odlazak ne može da izbriše ono što su ostavili iza sebe. Zato je nastala stranica posvećena Vitomiru Studenu, mom suprugu, ocu naše dece i čoveku koji je svojim osmehom, radom i dobrotom obeležio mnoge živote.
To je kutak uspomena, fotografija i priča, mesto gde se sećanje čuva od zaborava i gde ljubav nastavlja da traje. Mesto na koje uvek možemo da svratimo, da ga na trenutak ponovo sretnemo kroz njegove reči, osmeh i zajedničke uspomene.
Ova stranica nije završena priča. Ona će rasti dok god postoje ljudi koji ga se sećaju. Ako imate fotografiju, anegdotu ili neki mali, dragoceni trenutak koji ste podelili sa Vitomirom, volela bih da ga sačuvamo i ovde, da ostane zabeležen za porodicu, prijatelje i buduće generacije. Njegova supruga će sa radošću dodati svako novo sećanje koje joj pošaljete, jer svaka uspomena čuva još jedan delić njegovog života.
❤️ Vitomir Studen, zauvek deo Kovilja i svojih najmilijih.
Pedesete su pravo vreme da se izdigneš iz pepela svakodnevice
Ja sam osoba koja se, po današnjim merilima, rano udala. Imala sam tačno dvadeset godina kada sam započela zajednički život sa čovekom koga sam volela. Zajedno smo proveli dvadeset devet godina, sve dok nas smrt nije rastavila.
Upisala sam fakultet, ali ga nisam završila i ostala sam na zvanju ekonomskog tehničara. Oduvek sam volela brojeve. U glavi lako slažem tabele i grafikone, imam fotografsko pamćenje i prilično sam kreativna.
Veći deo života posvetila sam porodici, borbi za roditeljstvo i podršci čoveku koga sam volela. Rekli su nam da nećemo imati decu, ali život je imao drugačije planove. Danas sam majka troje dece. Prvo dete rodila sam sa 32 godine, drugo sa 45, a treće sa 47.
Danas imam 50 godina.
Preko noći ostala sam bez ljubavi svog života, bez osobe kojoj sam najviše verovala i bez osećaja sigurnosti koji smo zajedno gradili. Ostala sam nezaposlena, sa malom decom i velikim pitanjem: šta dalje? Najstarija ćerka je skoro samostalna, a finansijski imam određeni period sigurnosti tokom kojeg moram da pronađem novi put.
Razmišljala sam kako da radim od kuće i kako da stvorim nešto svoje. Kao da mi je čika Google pročitao misli, počele su da mi izlaze reklame za Angie Digital. Čula sam Angie kako govori i pomislila: „Nju mogu da slušam.“ Prijao mi je njen način rada i odlučila sam da pokušam.
Tako je počela moja priča sa digitalnim marketingom.
Zaljubila sam se u Canvu, a u ChatGPT-u pronašla poštenog saradnika koji je uvek dostupan za ideje i pomoć. Uz smernice Angie naučila sam mnogo novih i korisnih stvari. Imam sreću da brzo povezujem informacije i da sam maštovita. Ideje su počele da se rađaju, a sada sam naučila i kako da ih realizujem.
Na početku edukacije pitala sam se da li ću uspeti da ispratim gradivo, jer nisam dolazila iz IT ili marketinške priče. Korak po korak, uz praktičan rad na računaru, kockice su počele da se slažu mnogo brže nego što sam očekivala.
Najviše mi je značilo to što sam shvatila da digitalni marketing nije rezervisan za velike firme i velike gradove. On može da pomogne i malim lokalnim biznisima i običnim ljudima koji imaju dobru ideju.
U relativno kratkom vremenu od polaznice edukacije došla sam do toga da imam konkretnu ideju i proizvod koji može da pomogne ljudima iz mog mesta. Pokrenula sam internet stranicu kovilj.rs sa željom da na jednostavan način predstavim Kovilj i ljude koji u njemu žive i rade.
Nedugo zatim napravila sam i svoje poddomene. Jedan promoviše moje novo zanimanje, drugi Event zonu Kod Studenih, a treći moj hobi za koji godinama nisam nalazila dovoljno vremena, pisanje kroz „Mama na tri“.
Iz toga se rodila još jedna ideja. Zašto mali preduzetnici iz sela ne bi imali svoj mali online izlog? Tako sam došla na zamisao da im ponudim prostor u okviru domena kovilj.rs, gde mogu jednostavno da predstave svoj posao, proizvode i usluge.
Žao mi je što sa mnogim stvarima nisam počela ranije. Kao i većina ljudi, čekala sam neki pravi trenutak. Ali sada shvatam da taj trenutak retko dolazi sam.
Danas mogu da kažem da nikada nije kasno za novi početak. Potrebna je odluka, malo hrabrosti i mnogo rada.
Uz sve ovo, pre nekoliko dana položila sam vožnju za automobil, završila edukaciju iz oblasti koja mi je bila potpuno nova i već razvijam svoju poslovnu ideju.
Moja priča nije samo priča o digitalnom marketingu. To je priča o tome da čovek može da počne iz početka u bilo kom životnom dobu. Da život može da nas iznenadi i kada mislimo da smo izgubili tlo pod nogama, ali i da nam pruži priliku da otkrijemo neke nove verzije sebe.
Digitalni marketing mi je pokazao da dobre ideje ne vrede mnogo ako ostanu samo u našoj glavi. Kada naučimo kako da ih predstavimo drugima, one mogu da postanu nešto stvarno i korisno, ne samo za nas, već i za zajednicu u kojoj živimo.
Spasovdan
Neke misli mi se motaju po glavi već neko vreme. Bespotrebne borbe u mislima, preispitivanja koja više nikome ne dugujem. Imam dovoljno godina da znam šta želim da sačuvam, a šta da pustim. Sve negativno polako odbacujem. Izabrala sam put sa svojom decom, put koji nas čini srećnima koliko god okolnosti dozvoljavaju.
Kada vas zadese iznenadne, teške i važne životne situacije, tada najjasnije vidite ko je ko. Tada shvatite prema kome osećate zahvalnost, a prema kome prazninu. Postoje ljudi koji su žalili sa nama, ali ne zbog nas, već zbog sopstvenog osećaja gubitka. A postoje i oni drugi, oni koji su žalili i zbog gubitka i zbog nas. Ti isti ljudi danas se raduju svakom našem malom koraku napred. To su prijatelji.
Ne moramo se čuti svakog dana. Dovoljna je i kratka poruka, jedno „kako ste“, jedno kucknuto slovo koje kaže: „Tu sam.“ Nekada baš to znači više nego veliki govori.
Danas je 40 dana od Vaskrsa. Drugih četrdeset dana odavno brojimo od Vitinog odlaska. Tačno 151 dan. Za tih 151 dan neke važne osobe iz naših života nisu pronašle ni trenutak da nas posete. Nisu pitale kako su mi deca. Kako smo svi zajedno.
Možda se plaše tuge. Možda misle da nesreća može preći na njih. Neće, ne brinite. U nama još ima i života i radosti koje delimo sa drugima. Možda se plaše da će Jula tražiti pomoć. Ni to se neće desiti, bar ne uskoro, nadam se.
Zato ostajte tamo gde ste. Mi ćemo radosti novih dana deliti sa ljudima koji su uz nas, sa prijateljima koji ćute, a prisutni su, sa novim ljudima koji svakodnevno pitaju kako smo, i sa onima koje ćemo tek sresti na putu koji smo izabrali da nastavimo.
Današnji praznik podseća nas da smrt nije kraj. Nakon Hristovog odlaska, apostoli više nisu imali nikoga da ih vodi za ruku. Nastavili su sami, uz veru, hrabrost i odgovornost, sa porukom: „Niste sami.“
I možda je baš to najvažnija pouka Spasovdana: čovek može biti okružen brigama, a ipak nositi mir i veru da postoji nešto veće od trenutnog tereta.
Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara…
Našu prvu radost smo izmolili. Pod Ostrogom, kraj moštiju Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, slava mu i milost. Posle dvanaest godina borbe i dve neuspele vantelesne oplodnje, na njegov dan, 12. maja, pre sedamnaest godina stiglo je naše najveće čudo. Naša Maša.
Kasnije su došle još dve radosti, posle još mnogo godina čekanja i molitvi, ali našem tata Viti niko nije bio kao njegova Maša. Nju niko nije mogao da zameni i sa njom se niko nije mogao meriti. Poslednjih godinu dana kao da je osećao koliko mu znači svaki trenutak sa njom. Tražio je njeno društvo, razgovarali su dugo, onako sami, tiho i iskreno.
Nedavno joj je obećao da će ići na pecanje. To obećanje nije stigao da ispuni… niti će. Može ona otići nekad sa nekim drugim, može joj neko praviti društvo, ali nije to to. Nekoliko puta je pomenula kako joj je tata obećao i svaki put me ta rečenica preseče na pola.
Noćas sam zbog toga plakala.
I zbog toga što našu prvu radost ove godine slavim sama. Kolač i koljivo sam sama odnela u crkvu, a kući me niko nije dočekao. Bogu hvala, deca su zdrava, otišla su u školu i vrtić, da ne gledaju mamu setnu na dan koji je oduvek bio najradosniji u godini.
Neka je moja Maša živa, zdrava, srećna i voljena. Sve drugo život nosi kako mora. Danas smo tu, sutra možda nismo… Zato grlim svaki trenutak, i tugu i sreću, jer ništa od toga ne bih menjala.
Da nismo izmolili naše prvo čudo, ko zna kojim bi putem naši životi otišli.
Ovako… imamo svoju priču.
Svoju tugu.
Svoju radost.
Svoje najveće čudo.
I to je samo naše.
17 godina
Sedamnaest godina..
Gledam te kako polako izlaziš iz sveta devojčice i zakoračuješ u onaj veliki, šareni, pomalo haotičan svet odraslih. I iskreno? Jedva čekam da ga osvojiš na svoj način.
Nemoj previše da se menjaš da bi se dopala svetu. Svet ionako najviše pamti one koji su imali hrabrosti da budu svoji.
Čuvaj svoju ludost, svoje ideje u tri ujutru, svoje boje, svoje crtice po sveskama, svoj pogled koji vidi detalje koje drugi ni ne primete. To je tvoja supermoć.
Putuj kad god možeš..
Zaljubljuj se u gradove, muziku, trenutke i ljude koji ti šire dušu. Greši slobodno, ali iz svake greške ukradi neku pamet. Ne žuri da odrasteš potpuno, odrasli ionako često glume da znaju šta rade.
Želim ti da jednog dana radiš baš ono što voliš, da kroz svoj dizajn ostavljaš tragove sebe po svetu, da tvoje ideje nekome poprave dan, izmame osmeh ili zapale inspiraciju..
I kad god život postane preglasan, seti se:
uvek imaš mesto gde si voljena bezuslovno, gde možeš da dođeš raščupana, umorna, zbunjena ili srećna..
Kod mene..
Uvek..
Volim te više nego što može da stane u jednu čestitku..
Srećan ti 17. rođendan, moje malo veliko najčudo.