Stigle su šljive…
Stigle su i šljive. Ja ih obožavam.
Pored dece i mene, Vita je najviše voleo gomboce. Svaka komšinica ili prijateljica koja je to znala, kad god bi ih pravila, odvojila bi nekoliko i donela njemu. To je bila jedna od onih malih pažnji koje se ne zaboravljaju.
A ja… ja ih nikada nisam volela. Ni da ih pravim, ni da ih jedem.
Pre neki dan Maša je, sasvim spontano, pred tetka Ivanom rekla:
„Znaš, tata je mnogo voleo gomboce. Ja ih više neću jesti. Nema tate… nema ni gomboca iz komšiluka.“
U toj jednoj dečjoj rečenici stalo je više tuge nego u mnogim dugim razgovorima.
Tetka Ivana joj je rekla da će je naučiti da ih sama pravi. I hoće. Nije problem napraviti gomboce. Recept postoji. Nauči se. Umeće se prenosi.
Ali ono što ne može da se nauči jeste kako da ih pravimo, a da ne mislimo na njega.
Nekada me pitaju zašto ih jednostavno ne napravim. Ne umem to ni sebi da objasnim. Nije stvar u testu, krompiru ili šljivama. Nije ni u vremenu koje treba odvojiti.
Stvar je u tome što bi oni bili tu, na stolu. A njega ne bi bilo.
I baš zato me sada, možda više nego ikada, nerviraju.
Koliko god da pokušavam da u sebi napravim neko primirje sa životom, dovoljne su prve šljive na pijaci, miris kajsija, lubenica na tezgi ili pomen gomboca da se sve to raspadne za nekoliko sekundi. Kao kula od karata koju sruši najmanji povetarac.
Ljudi često misle da tuga dolazi na velike datume. Na godišnjice, rođendane, praznike.
Ne.
Ona mnogo češće dođe kroz sasvim običan dan. Kroz voće koje je stiglo u sezonu. Kroz jelo koje je neko voleo. Kroz dečju rečenicu izgovorenu bez velike namere.
I tada shvatiš da ne nedostaje tebi recept. Nedostaje čovek zbog kog je sve to imalo poseban ukus.
Šljive će proći. Proći će i ovo leto.
Ali postoje ljudi koji zauvek ostanu u svakom godišnjem dobu.
Prijatelji..
Prijatelji…
Ima vas. Dragi ste mi i o tome koliko mi značite neću ni da govorim…
Ali ipak, moj jedini prijatelj više nije tu.
Nedostaje. Uf… baš zna da zaboli koliko nedostaje.
Jedini je znao svaki pedalj mene. Znao je kako razmišljam. Poznavao je i ono dobro u meni za koje ni sama nisam znala da postoji. Poznavao je i ono pogano, tvrdoglavo i bezobrazno. Ponešto bi mi pustio, na ponešto bi se samo nasmejao, a ono ostalo bi ćutke sačuvao. Nikada me nije odavao drugima.
Uostalom, nedostajao mi je i kada ga nema samo nekoliko sati, a kamoli sada…
Kao da je već čitava večnost prošla.
Pre neki dan bio mi je rođendan. Nema više nikoga da me zadirkuje kao što je on umeo. Svi su fini, dobri, čestitaju, donesu poklon…
A onda je došao i Lukin rođendan. Sve je bilo lepo.
Imali smo sa kim da slavimo, ali nisam imala sa kim da se radujem.
Toliko smo čekali tog dečaka.
Napravio ga je majstorski.
To mu je životno remek-delo.
I onda… tako.
Sve bez našeg Vite. Bez mog prijatelja.
Kažu da vreme nauči čoveka da živi sa nedostajanjem. Možda. Ali ne verujem da postoji vreme koje može da nauči srce kako da ne traži svog čoveka u svakoj sitnici, u svakoj šali, u svakom razlogu za radost. Neke ljubavi se ne završavaju. Samo nastavljaju da bole, tiho, svakog dana… i zauvek nose jedno ime.
Nedostaješ mi, Vito.
Više nego što reči umeju da kažu.
50 svećica
Toliko ste svi fini, dobri, kulturni, pažljivi… Neke sam ja podsetila, neke Fejsbuk, neki su se sami setili…
Bezbroj srculanaca mi je stiglo od jutros…
A ja… Ja bih samo jedan dodir. Ništa više…A znam da ne može. Znam… Ali želim…
I kada bi se desilo čudo da u snu bar dobijem ono što želim, ne bih tu stala. Htela bih još jedan, pa još jedan… i tako u beskraj…
Takvi smo mi ljudi. Nezasiti…
Hvala za svako srculence i svaku poruku koju sam dobila, makar i reda radi, ali ste je ipak otkucali. 😘
Prođe pola veka, i svašta nešto sa njim… Šta li će mi doneti naredne godine, o tome ne treba ni misliti.
Ionako život retko ide onako kako mi zamislimo.
Ostajte mi dobri i srećni. ❤️