Knedla bez šljiva

Knedla bez šljiva…

Stoji knedla u grlu od jutros. Steglo.. i ne popušta.

Znam da moram to iz sebe da izbacim..

Drugarica iz srednje, već nekoliko puta mi je pomogla. Nekad nenadano, nekad na moju molbu.

I svaki put isto.. ne umem da se naviknem.

Sinoć uspavala decu, sredila šta sam imala i legla.

Taman da utišam telefon, stiže poruka.

„Na vaš račun uplaćeno je…“ Mislim se: ko je sad u ovo doba..

Uđem u aplikaciju, proverim.. ona.

U sekundi, milion osećanja. Zahvalnost, olakšanje i odmah za tim težina. Neprijatnost..

Kao da ne znam gde da se stavim. Kao da dugujem nešto što ne znam kako da vratim. Ulazi Maša, pita šta mi je.

Kažem joj: „Moja drugarica, mama od A. iz tvoje škole, opet mi je uplatila novac…“ Kaže ona: „Pa lepo.“

„Jeste… ali meni je neprijatno…“ i krenem da plačem.

„Pa dobro, zahvali joj. Ako ti je baš neprijatno, vrati.“ Ali kako da vratim… kad mi zapravo treba… „Onda ćuti i zahvali se.“

Nije ni večerala. Otišla je…

Ostala sam sama. I razmišljam… Dobro je što je takva. Fina, kulturna, razumna. Samo da nikad ne oseti kako je kad fali. Kad stegne.

I onda mi krene u glavi neki video sa TikToka, devojčice ispred škole, pametne, lepe, unikatne, talentovane, svoje. Medju njima i moja Maša. A ispod, komentari.. jezivo.. „Drogeraši, gotičari, sektaši…“

Ljudi zatrovani. Kao da traže gde će da prospu to svoje.

Ista ona bot mašinerija kao kad napadnu studente i sl..

Od jutros ta knedla i dalje stoji. Ne mrda.

Javlja se drugarica, objašnjava zašto je uplatila. Sve ima smisla..

ali opet… nije vreme za davanje ako ne tražim.

Sve je lepo objasnila… možda neće imati kad meni zatreba.

I tako.. vrtim u krug.

Ne znam kako se uopšte ponašati u ovim vremenima.Kako ostati normalan. Kako primiti, a ne osećati krivicu..

Njoj, hvala do beskraja……

Hvala i za novac, ali i za svako slovo kucknuto na Viberu…

Jer iskreno… i to danas postaje retkost.