21. dan u mesecu..

Danas su tri meseca otkako si se upokojio.

Kao da je juče bilo, a opet, kao da su prošle tri godine, toliko se toga u meni i oko mene izdešavalo. A tuga… ni manje teška, ni manje bolna kako vreme odmiče.

Razmišljam… neverovatno je koliko si nas, zapravo, sve pripremao na svoj odlazak. Ako je to uopšte moguće. Kao da si znao. Možda i jesi.

Juče sam bila na groblju, kasno uveče. Videla sam okvir koji je kamenorezac postavio… I tek tada me je nešto strefilo. Kao da sam od tog trenutka još svesnija da se nećeš vratiti.

Stalno mi se vraća naš poslednji razgovor, sat vremena pre nego što si otišao. Te tvoje četiri reči… odzvanjaju u meni. Neverovatno je kako si, u tolikim bolovima, znao šta se dešava, a ipak našao snage da mi se javiš.

Beskrajno sam ti zahvalna na tome. Na tim rečima. Na onom poljupcu i zagrljaju pet dana pre, u zoru, kada si krenuo u Kamenicu…

Verujem da ti duša sada, u miru, čeka Hristovo vaskrsenje.

A ja…

čekam neki novi susret.

Ne žurim, da se razumemo.

Ali se nadam.