Spasovdan
Neke misli mi se motaju po glavi već neko vreme. Bespotrebne borbe u mislima, preispitivanja koja više nikome ne dugujem. Imam dovoljno godina da znam šta želim da sačuvam, a šta da pustim. Sve negativno polako odbacujem. Izabrala sam put sa svojom decom, put koji nas čini srećnima koliko god okolnosti dozvoljavaju.
Kada vas zadese iznenadne, teške i važne životne situacije, tada najjasnije vidite ko je ko. Tada shvatite prema kome osećate zahvalnost, a prema kome prazninu. Postoje ljudi koji su žalili sa nama, ali ne zbog nas, već zbog sopstvenog osećaja gubitka. A postoje i oni drugi, oni koji su žalili i zbog gubitka i zbog nas. Ti isti ljudi danas se raduju svakom našem malom koraku napred. To su prijatelji.
Ne moramo se čuti svakog dana. Dovoljna je i kratka poruka, jedno „kako ste“, jedno kucknuto slovo koje kaže: „Tu sam.“ Nekada baš to znači više nego veliki govori.
Danas je 40 dana od Vaskrsa. Drugih četrdeset dana odavno brojimo od Vitinog odlaska. Tačno 151 dan. Za tih 151 dan neke važne osobe iz naših života nisu pronašle ni trenutak da nas posete. Nisu pitale kako su mi deca. Kako smo svi zajedno.
Možda se plaše tuge. Možda misle da nesreća može preći na njih. Neće, ne brinite. U nama još ima i života i radosti koje delimo sa drugima. Možda se plaše da će Jula tražiti pomoć. Ni to se neće desiti, bar ne uskoro, nadam se.
Zato ostajte tamo gde ste. Mi ćemo radosti novih dana deliti sa ljudima koji su uz nas, sa prijateljima koji ćute, a prisutni su, sa novim ljudima koji svakodnevno pitaju kako smo, i sa onima koje ćemo tek sresti na putu koji smo izabrali da nastavimo.
Današnji praznik podseća nas da smrt nije kraj. Nakon Hristovog odlaska, apostoli više nisu imali nikoga da ih vodi za ruku. Nastavili su sami, uz veru, hrabrost i odgovornost, sa porukom: „Niste sami.“
I možda je baš to najvažnija pouka Spasovdana: čovek može biti okružen brigama, a ipak nositi mir i veru da postoji nešto veće od trenutnog tereta.
Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara…
Našu prvu radost smo izmolili. Pod Ostrogom, kraj moštiju Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, slava mu i milost. Posle dvanaest godina borbe i dve neuspele vantelesne oplodnje, na njegov dan, 12. maja, pre sedamnaest godina stiglo je naše najveće čudo. Naša Maša.
Kasnije su došle još dve radosti, posle još mnogo godina čekanja i molitvi, ali našem tata Viti niko nije bio kao njegova Maša. Nju niko nije mogao da zameni i sa njom se niko nije mogao meriti. Poslednjih godinu dana kao da je osećao koliko mu znači svaki trenutak sa njom. Tražio je njeno društvo, razgovarali su dugo, onako sami, tiho i iskreno.
Nedavno joj je obećao da će ići na pecanje. To obećanje nije stigao da ispuni… niti će. Može ona otići nekad sa nekim drugim, može joj neko praviti društvo, ali nije to to. Nekoliko puta je pomenula kako joj je tata obećao i svaki put me ta rečenica preseče na pola.
Noćas sam zbog toga plakala.
I zbog toga što našu prvu radost ove godine slavim sama. Kolač i koljivo sam sama odnela u crkvu, a kući me niko nije dočekao. Bogu hvala, deca su zdrava, otišla su u školu i vrtić, da ne gledaju mamu setnu na dan koji je oduvek bio najradosniji u godini.
Neka je moja Maša živa, zdrava, srećna i voljena. Sve drugo život nosi kako mora. Danas smo tu, sutra možda nismo… Zato grlim svaki trenutak, i tugu i sreću, jer ništa od toga ne bih menjala.
Da nismo izmolili naše prvo čudo, ko zna kojim bi putem naši životi otišli.
Ovako… imamo svoju priču.
Svoju tugu.
Svoju radost.
Svoje najveće čudo.
I to je samo naše.
17 godina
Sedamnaest godina..
Gledam te kako polako izlaziš iz sveta devojčice i zakoračuješ u onaj veliki, šareni, pomalo haotičan svet odraslih. I iskreno? Jedva čekam da ga osvojiš na svoj način.
Nemoj previše da se menjaš da bi se dopala svetu. Svet ionako najviše pamti one koji su imali hrabrosti da budu svoji.
Čuvaj svoju ludost, svoje ideje u tri ujutru, svoje boje, svoje crtice po sveskama, svoj pogled koji vidi detalje koje drugi ni ne primete. To je tvoja supermoć.
Putuj kad god možeš..
Zaljubljuj se u gradove, muziku, trenutke i ljude koji ti šire dušu. Greši slobodno, ali iz svake greške ukradi neku pamet. Ne žuri da odrasteš potpuno, odrasli ionako često glume da znaju šta rade.
Želim ti da jednog dana radiš baš ono što voliš, da kroz svoj dizajn ostavljaš tragove sebe po svetu, da tvoje ideje nekome poprave dan, izmame osmeh ili zapale inspiraciju..
I kad god život postane preglasan, seti se:
uvek imaš mesto gde si voljena bezuslovno, gde možeš da dođeš raščupana, umorna, zbunjena ili srećna..
Kod mene..
Uvek..
Volim te više nego što može da stane u jednu čestitku..
Srećan ti 17. rođendan, moje malo veliko najčudo.