Zahvalna

Samo malo da se podsetimo, iako mi to ne zaboravljamo.. Danas je nedelja. Tata dan..

Ne vodim malce nigde posebno.. I danas, posle paljenja sveće u manastiru, što je po Lukinoj želji već negde postalo navika, rešim da ih provozam do Arkanja. Rekoh, nije jako toplo, izaći ćemo malo u prirodu.

Stvarno im je lepo sada tamo. Lepše nego što je bilo. Ima nekako više hladovine, a za divno čudo, danas nije bilo ni gužve.

Sednemo da popijem kafu, a oni po sokić.

Prilazi čovek. Ne poznajem ga, ali skontam ko je.. Ne predstavlja se.. Pita može li da počasti decu malo za sladoled. Vadi krupne strane novčanice, da svakom po jednu.

Odjednom – onaj osećaj neprijatnosti i krenu mi suze.

Skontam ja i ko je i zašto..

Kažem: „Ne morate stvarno, zašto da ih častite?“

Kaže: „Želim. Ja sam znao njihovog tatu…“

Znam ja da je znao tatu. Tata ga je često znao spomenuti. Spominjao ga je, iako ga ja to nikada nisam pitala. Više u smislu da ga je iznenadio koliko je pozitivan čovek. Da je dobar duhom.

I tako..

Ne znam ni zašto ovo pišem.

Ustvari, znam.

Baš sam pod utiskom.

Opet je tata sa nama na naš Tata dan.

Gde god maknemo, neko ga spomene. Neko pomazi decu. Neko pohvali našeg tatu. Neko im nešto da, pokloni, učini.

Tata im i dalje daje, i kada više nije tu.

Čudni su putevi Gospodnji. Još je čudnije to što je ostalo dobrote u ljudima, u ovim šugavim i poganim vremenima.

A ja sam danas samo zahvalna.

Zahvalna što nas dobri ljudi okružuju.

Zahvalna što, gde god krenemo, nekako naiđemo na trag dobrote.

I možda baš zato znam da tata nije otišao baš sasvim.

Jer izgleda da i dalje nekako pazi na njih.

I dalje im daje.

Kroz dobro – kroz ljude..