Pokazna karta za treće dete u Novom Sadu – dan sa fasciklom
Dan sa fasciklom – mama iz jednoroditeljske četvoročlane porodice
Od kada smo postali jednoroditeljska porodica, sve obaveze su spale na jednog roditelja. U našem slučaju – na mamu. Mamu troje maloletne dece.
Školska godina je počela i, verovali ili ne, za mene su se tenzije malo smirile.
Verovali ili ne.
Napornije je bilo pred školu.
Nabavi potrebnu papirologiju za korišćenje prava trećeg deteta na besplatnu godišnju pokaznu kartu na teritoriji Grada Novog Sada. Koja kao takva, odnosno „besplatna“, inače košta 2.050 dinara.
Nabavi dokaze o školovanju i nosi ih u PIO fond da ne bi ukinuli Mašin deo porodične penzije.
Nabavljaj proseke primanja za sve nas zbog podnošenja zahteva za učeničku stipendiju, jer Maša ima šanse da je ostvari.
Raspituj se šta, gde i kako.
I tako redom.
Dečji dodatak moja deca ne mogu da imaju jer sam zaposlena.
Penziju smo produžili. Za to sam otišla samo do škole po potvrdu da je Maša redovan učenik, pa tu potvrdu odnela u PIO.
Kao da nismo u 21. veku i kao da škola ne može da pošalje jedan mejl PIO fondu.
Ali ajde.
Zašto bismo mamama nešto olakšali?
One ionako samo treba da se snađu za taj dan: ko će čuvati decu, kako uzeti slobodan dan na poslu, kako platiti jednu, dve, tri karte i još jednu za povratak kući – zbog jednog papira na kome piše da je dete sada treća godina umesto druga.
I onda se pitamo zašto su mame umorne.
Pokazna karta za treće dete u Novom Sadu – šta je potrebno od dokumenata
Pošto sam već sve prošla, evo konkretno šta je bilo potrebno za obnovu godišnje pokazne karte za treće dete na teritoriji Grada Novog Sada.
Za dete koje već ima kartu i samo je obnavlja za novu školsku godinu, potrebno je:
- izvodi iz matične knjige rođenih za svu decu,
- očitana lična karta majke,
- dokaz o prebivalištu za decu – prihvataju i očitane zdravstvene kartice, kao i prvu stranu pasoša,
- potvrda škole da je dete redovan učenik,
- popunjen obrazac koji se dobija na mestu predaje.
Sve se popunjava i predaje na pisarnici Gradske kuće, koja je u ovom slučaju bila na adresi Trg Mladenaca 7 u Novom Sadu.
Nakon toga se čeka sedam radnih dana, pa se karta podiže na šalteru GSP-a.
Za malce, srećom, nisam imala ovu obavezu. Oni su u vrtiću, a njihov boravak i ishranu trenutno plaća Grad.
Dokle?
Videćemo.
Na papiru – čas posla. U stvarnosti – ceo dan.
Kada ovo sada pročitate, verovatno deluje lako.
„Pa dobro, izvadiš papire, odneseš, sačekaš sedam dana i gotovo.“
I jeste tako.
Ako imaš vremena.
Ako imaš kome da ostaviš decu.
Ako možeš da uzmeš slobodan dan na poslu.
Ako ti nije problem da putuješ kroz grad.
Ako imaš nekoga ko će ti pričuvati trogodišnjaka i petogodišnjaka.
A šta ako nemaš?
Onda biraš.
Da li da tražiš nekoga ko će ih pričuvati ili da ih povučeš sa sobom na +37 stepeni, u autobus, pa još u nekoliko gradskih autobusa, više od 45 minuta u jednom pravcu?
Pa onda čekanje po ustanovama.
Redovi.
Vrućina.
Nervoza.
Deca kojima je dosadno.
Mama koja pokušava da završi sve što treba, a u glavi već računa koliko još ima stanica do kuće.
Zato sam se, srećom, prvo raspitala telefonom.
Pod „srećom“ podrazumevam da mi se neko uopšte javio na službeni telefon.
Jer i to ponekad deluje kao mali administrativni podvig.
Fascikla jedne mame
I tako izgleda jedan deo mog života.
Nema tu nekog velikog događaja. Nema drame koju će neko snimiti za film.
Samo mama, troje dece i fascikla puna papira.
Jedan papir za ovo.
Drugi za ono.
Potvrda iz škole.
Izvod.
Očitana lična karta.
Dokaz o prebivalištu.
Prosek primanja.
Obrazac.
PIO.
Gradska kuća.
GSP.
Škola.
I sve to moraš da znaš sama.
Ne zato što je nemoguće. Nego zato što, kada si jedini roditelj koji sve to završava, nemaš drugu osobu kojoj možeš da kažeš: „Ti idi po ovaj papir, ja ću po onaj.“
Sve ide preko jedne osobe.
Preko mame.
I zato sam rešila da počnem da zapisujem ovakve stvari.
Ne zato što mislim da znam sve.
Naprotiv.
Nekada imam osećaj da pola roditeljstva provodim u raspitivanju: gde se šta predaje, šta treba poneti, da li treba original ili kopija, kome se nosi, koliko se čeka i da li će mi na šalteru reći da mi fali još jedan papir za koji niko nije znao da mi treba.
Ako već moram da prolazim kroz sve to, možda će moje iskustvo nekome drugom skratiti put.
Možda će neka mama pročitati ovaj tekst uveče, dok joj deca spavaju, pripremiti sve papire u jednu fasciklu i sutradan otići spremna.
I ako zbog ovog teksta jedna mama ne bude morala da se vraća kući po još jedan papir – meni je sasvim dovoljno.
Jer nekada pomoć nije velika stvar.
Nekada je pomoć samo da ti neko kaže:
„Ponesi i ovo. Trebaće ti.“