mesec dana..

Danas je tačno mesec dana otkako ljubav mog života nije sa nama.

A ja ga i dalje čekam. Čekam da se pojavi na vratima, da se vrati odnekud, kao da je samo zakasnio, kao da je negde svratio pa će sad, svakog časa… Ali on se ne vraća. Možda zato što nikuda zapravo nije ni otišao.

Imam snažan, gotovo opipljiv osećaj da je u jednoj sobi. U sobi u kojoj je ležao poslednjih nedelju dana svoje bolesti. Tamo Luka i ja odlazimo.

Ne govorimo mnogo. Nekad samo sednemo. Nekad se malo ispružimo. Gledamo tatinu sliku na zidu. I budemo sa tatom… uz tatu.

Ljudi me stalno pitaju: „Kako si?“ Kako ću biti… dobro sam.

Zapanjujuće dobro. Bar tako izgleda. Ali istina me stigne uveče, kad deca zaspu, kad se kuća utiša i više nema kome da budem jaka.

Stegne me i ujutru, kad shvatim da ga nema da pije kafu, da se javi, da samo bude tu. Dan… dan je drugačiji. Dan je buran, isprogramiran dečijim obavezama, smehom, suzama, hranjenjem, igrama, oblačenjem.

Danju Vita ionako nije bio kod kuće. Već četiri „Tata dana“, odnosno nedelje, nisi sa nama. A zapravo i dve pre toga… I to je ono najteže. Najgori je baš Tata dan. Pogotovo ako smo sami.

Jer na Tata dan ti si uvek bio tu. Sve vreme sa njima.

Sa nama.