Cija? nicija..

Čija? – Ničija…

Dođoh i ja na red. Pedeset i sedmog dana zapitala sam se, čija sam sada ja? Da li sam i dalje Jula Vitomirova? Pred zakonom ove zemlje znam da je brak prestao. To je jasno naglašeno na izvodu iz MKR koji sam vadila posle Vitomirove smrti.

Ali pred Bogom… da li sam ja i dalje, pred Gospodom, Vitomirova supruga? Preplakah jutro. Sreća pa sam se u poslednje vreme oslobodila i za sve ovakve nedoumice pitam našeg sveštenika.

Retko fin čovek. Veoma prijatan za razgovor, pun razumevanja, kulturan i smiren. Razgovor sa njim probudi u vama dobro za koje možda niste ni znali da ga nosite. Naš sveštenik kaže da je, suštinski, ljubav jedina veza koja spaja i koja će nas sastaviti i u Carstvu Božjem. Nijedna ljubav, ako je prava, nije privremena. Ona je stvorena za večnost.

Rekao mi je da sam ja Jula Vitomirova i da je Vitomir Julin dokle god budemo želeli i dokle god među nama bude ljubavi. To su mnogo snažne reči. Možda još nisam ni svesna njihove jačine.

Znam samo da je on moj, bio i ostao.

A ja… nije da nisam ničija. Bila sam Vitina.

A dokle, vreme će pokazati.

Možda nas večnost iznenadi i podari nam

beskonačnost u ljubavi.