Znate kako..

Znate kako,

dok se čudo ponekad dugo dosadjuje i čeka pravi trenutak da

nekoga obraduje, još češće je tu zlo koje vreba da priredi nesreću.

Ne završavaju se svi brakovi svađom, razvodom ili tučom…

Moj se okončao nesrećom.

Nismo se svojevoljno razišli. Kada se malo sabereš i pomiriš sa tugom, počneš da shvataš razne stvari. Između ostalog, shvatila sam koliko nemamo zajedničkih fotografija. Ja nisam fotogenična i ne volim da se slikam, a Vita nije voleo niti hteo da pozira. Na svakoj slici je sa nekim detetom u zagrljaju, sa cigaretom ili jednostavno uhvaćen s leđa. Jedva sam pronašla jednu fotografiju sa koje sam mogla da isečem da on bude sam na njoj… i to samo deo njega. Jednu sam uspela da odvojim za našu treću zajedničku kuću, tamo gde će je kamenorezac postaviti uz naša imena i godišta… Večeras krenem nekim poslom u selo i vidim da radi fotografska radnja.

Setim se jedne mutne slike u telefonu. To mi je omiljena.

Na njoj je ceo moj svet.

Na njoj je sve moje. Sve što iole vredi, što volim, što sam volela i što ću voleti. Tata Vita sa našom decom.

Svratim i pitam može li da se uveća na A3.

I gle, opet čudo.

Može. I to tako da uopšte nije mutna kao na telefonu.

Naš Joca, seoski registrovani fotograf, učini čudo…

i nije hteo ni da naplati.

Ni dinar, kao ni za prethodnu Vitinu sliku.

To su sitna dela koja nemaju cenu. Tu čovek bude Čovek.

Ako ste pročitali ovo što nakuckah, razmislite…

Razmislite imate li fotografije vama dragih ljudi, sa vama. Zajedno.

Neka je i nameštena, neka je i usiljena poza. Toliko ume da nedostaje.

I toliko mnogo može da znači