Dok devojka bejah

30 godina braka..

Krajem prošlog veka, dok još devojka bejah…

Pre tačno trideset godina, na ovoj slici čekam da moj tadašnji dragi dođe po mene i pred oltar me odvede.

Taj dan mi je i danas nekako kao kroz maglu.

Ne zato što je prošlo toliko godina, nego zato što sam se tog dana osećala kao da je nečija tuđa svadba. Meni je bilo važno samo da mi dođe moj Vita. Da budem sa njim. Ostalo, manje-više..

Tri puta po tri poljupca sa svakim od oko 300 gostiju.

Na tako nešto se, čini mi se, sveo veći deo dana.

Devojka, tek dvadeset godina napunila..

Baš me nešto bilo briga i za obaveze, i za ozbiljnost, i za ono „šta sad dalje“. Mama i tata su me štedeli, Vita još više.

Bila sam nečija devojčica koja se udaje za svog voljenog i, iskreno, nisam baš razmišljala o tome da je pred nama ceo jedan život.

A onda, negde u popodnevnim časovima tog 28. septembra 1996. godine, obećasmo se mi jedno drugome.

U dobru i zlu.

U zdravlju i bolesti.

Dok nas smrt ne rastavi.

I rastavila nas je…

Samo što ja još uvek nekako ne umem da poverujem u to.

Još uvek sam pogubljena.

Još uvek mu zagrljaj osećam.

Još uvek mi se čini da će se pojaviti na vratima..

Trideset godina je prošlo od ove slike, a meni se ponekad čini da je sve bilo juče.

Kako se, zaboga, zaboravlja čovek sa kojim si proveo više od pola života?

I da li se takve stvari uopšte zaboravljaju?

Možda se ne zaboravljaju.

Možda samo jednog dana naučiš da živiš sa tim što ti nedostaje.

A kako se duši olakša, da željna ne čeka jer nema šta?…..

Ne znam..

I evo me, trideset godina kasnije, opet na slici čekam svog Vitu.