Upokojeni..

Od malena sanjam upokojene… ‎

Samo nekolicini sam to priznala. ‎

Vidim ih u snovima, znam da su otišli, ‎oni znaju ko sam, ali me ne primećuju. ‎

Ja sam tu samo kao posmatrač.. ‎

Tiho, neopaženo, između senki i svetla.

‎Nikada nisam sanjala one koje volim, ni ‎sestru, ni babu, ni tetke, ni Tinu… ‎

Nikada. ‎

A toliko sam želela… ‎

Kao dete, do svojih šest ili sedam godina, ponekad bih predvidela događaje, ‎ali to je nestalo spontano. ‎

Ostali su samo upokojeni u snovima… ‎

Vremenom su se snovi proredili.

‎Sada moraju biti „pogodni“ uslovi za njih: ‎velika vrućina, jak umor, tišina… ‎

Svako toliko neko mi javi da je sanjao Vitu… ‎Ljubomorna sam. ‎

Toliko mi nedostaje, a njega nema…

‎Samo par sekundi… barem s leđa…

‎Na mene si zaboravio brzo… ‎

Otišao si na lepše, mirnije… ‎

A zar je toliko teško, u ovoj frci, u toj košnici misli u ovoj mojoj ludoj glavi ‎samo na tren projektovati tvoj lik?? ‎

Gledam slike svaki dan.. ‎

Zasto te u snovima nema????